Цар Фридрих Барбароса боравио и у Срезојевцима, код данашњег Горњег Милановца. Током похода 1189. у Трећи крсташки рат, велики снег зауставио војску.
Поузданим трагањима, тек сада заинтересована европска и српска јавност досеже до сазнања: чувени цар Фридрих Барбароса дуго је, са великом војском, током похода 1189. у Трећи крсташки рат, столовао у селу Срезојевци, код данашњег Горњег Милановца. Данашњег зато што тај град тада уопште није постојао, јер је основан 1853. године.
Барбароса, у преводу “Црвена Брада” (живео је од 1122. до 10. јуна 1190), био је цар Немачке и цар Светог римског царства, а једно време и краљ Италије. Давно пре поменутог похода инициран је у тајни Ред витезова темплара, као и многи његови “официри”. Полако се разоткривају везе крсташа и темплара са оновременим и каснијим српским владарима, од Стефана Немање надаље.
Село Срезојевци је, стицајем временских неприлика, постало центар Барбаросине владавине, стециште оновременог “генералштаба” и многобројних трупа.
– Тада су путеви водили од Рудника, преко више села у таковском крају, па и Срезојеваца, према Рашкој и даље. Изненадни, дуготрајни велики снег задуго је обуставио покрет Барбаросине војске ка југоистоку Србије и Светој земљи. Барбароса се са својом командом и свитом зауставио у селу које се од тада зове Срезојевци. Мноштво крсташке војске распоредио је и у суседним селима, чекајући отапање снега за даљи покрет. Цар се са неколико хиљада војника улогорио у долини која се зове Царевића поток – објашњава нам историчар уметности Радош Гачић, кустос у милановачком Културном центру, добар познавалац историје Рудничко-таковског краја.
Судећи по каснијим дешавањима, у том свом непланираном таборишту, Барбароса и његови подређени, ишчекујући да ишчезне снег, нису губили време.
– Цео тај крај, нарочито предели од Срезојеваца према Такову, тада је напросто врвео од “моћних” храстова лужњака, који су по квалитету и тврдоћи одмах иза славонског храста. Барбароса и војсковође одлучују да их њихове војске секу и од њих режу грађу за бродове, грађене у бродоградилиштима Барбаросине царевине. Према старим записима, посекли су огромне количине храстова, али их је још много преостало. За сечу су плаћали и локално становништво. Ту грађу су после караванима отпремали до лука на Јадранском мору и даље, у своје луке. И кад су прошли снегови, велик део војске, изгледа једно време и сам Барбароса, остао је у том селу ради даље сече храстова и отпреме грађе на Јадран – каже Гачић.
Наш саговорник је пронашао и податак да су Барбаросини повереници сељацима на чијим су парцелама и у шумама посечени храстови поштено платили сваки.
Свети Сава и Барбароса
Кад је цар Барбароса напустио Срезојевце и наставио поход ка Светој земљи, у Нишу га је срдачно дочекао српски владар Стефан Немања. Према легенди, његов син Растко Немањић, каснији Свети Сава, имао је исцелитељске моћи и излечио је Барбаросу од неке болести.
Име
– Остала је основана легенда да је првобитно име села етимолошки промењено у Срезојевци, баш због те велике кампање сече храстова и срезивања грађе, греда и дасака од њих – каже Гачић. – Наш нажалост преминули колега, новинар Живко Перишић, у својој књизи “Време именом записано”, о пореклу назива овдашњих села, изнео је и могућност да је то село тако прозвано јер се налази на средини између река Дичина и Чемерница.
Хајдучка заседа
– Десило се да је један Барбаросин коњаник, према неким наводим и цар лично, сам врлудао околином села, а хајдуци су му припремили заседу код једне стене. Том приликом га је спасао човек из рода Вукомановића у Срезојевцима, бојећи се војне одмазде. Вукомановићи су једна од најстаријих српских и словенских породица, из давних преткосовских времена. Из ње је и кнегиња Љубица, супруга кнеза Милоша Обреновића. Управо део огранка Вукомановића, из ког је потицао онај спасилац, касније се одселио у царску Русију и тамо био изузетно привилегован – објашњава Гачић.
Милорад Бошњак, Новости
