Нововековна историја Србије памти многе трагичне судбине наших владара – вожду Карађорђу је одсечена глава, кнез Михаило је упуцан, краљ Александар и краљица Драга убијеиу у својој спаваћој соби, краљ Александар Карађорђевић је изрешетан у Марсељу… Ипак, по много чему овај владар је имао најтужнији крај – осим што је владао само 26 дана и умро у најгорим мукама, снашла га је још једна туга – заборав!
Династија Обреновић дала је српском народу пет владара – кнежеве Милоша, Милана и Михаила, и краљеве Милана и Александра.
Ипак, што због чињенице да је владао само 26 дана и као српски кнез није потписао ниједан документ, што због тога што га је “засенио” рођак истог имена, кнез Милан Обреновић у Србији је данас углавном непознат.
Једно је сигурно – реч је о српском владару неизмерно трагичне судбине.
Болест коју нико није могао да излечи
Кнез Милан Обреновић II био је син кнеза Милоша и старији брат кнеза Михаила. Био је шесто дете кнеза Милоша и кнегиње Љубице и први син који је преживео детињство. Пошто је Милош од Турака успео да добије наследно право, Милан је као његов најстарији син постао престолонаследник.
Милан је још од рођења био врло болешљив. Рано детињство је провео у Крагујевцу, а породица се после преселила у Пожаревац. У Милановом животу, две најважније особе које је неизмерно волео и са којима је проводио највише времена, биле су његова мајка, кнегиња Љубица, и четири године млађи брат Михаило.
Године 1826. Милан и Михаило тј. Миљац и Мањо, како су их од милоште звали, били су нераздвојан тандем и кренули су у тек устројену Дворску школу где је било предвиђено да стекну најбоље могуће основно образовање. Међутим, Миланова болест постајала је све видљивија – блед, ћутљив и слабе грађе, све чешће је имао нападе кашља, па га је брижна мајка повукла из школе и о његовом образовању почела да се сама брине што је боље могла.
Из Београда, Земуна и Темишвара, на двор Обреновића у Пожаревцу дошли су најбољи лекари, али је дијагноза свих била иста – туберкулоза.
Владар са најкраћом владавином у историји Србије
За младог престолонаследника се мало тога могло учинити. Без обзира на то што је отац у њега полагао велике наде, Милан је ускоро већину времена проводио у кревету, поред мајке која га је стално лечила.
После проглашења тзв. Турског устава и умањења владарских овлашћења, кнез Милош је решио да се одрекне престола у корист сина Милана. Било је то 13. јуна 1839. године када је Миланова болест била већ поодмакла.
Кнез Милош је после тога напустио земљу и са собом повео Милановог вољеног брата Михаила. Нераздвојан двојац из детињства после тога се више никада није видео.
Вест о томе да је сада он кнез Србије Милан је примио у постељи. Причало се да није ни био свестан да је постао владар, а да је за оца мислио да је на некаквом путовању. Како није могао да влада самостално одређено је намесништво у коме су се налазили Аврам Петронијевић, Јеврем Обреновић и Тома Вучић Перишић.
Милан као владар Србије није имао прилику да потпише ниједан акт и у историју Срба ушао је са незавидном титулом, као владар са најкраћом владавином. Умро је 8. јула 1839. године у 25. дану свог кнежевања, у наручју мајке, која га је неговала до последњег тренутка. Било му је само 20. година.
Иронично, берат којим су турске власти потврдиле Милана Обреновића за кнеза Србије, у земљу је стигао тек неколико дана касније. На престолу га је наследио његов вољени брат Михаило.
Кнез Милан Обреновић прво је био сахрањен у порти старе цркве Светог Марка у Београду. Његови остаци пренети су у нову цркву где се и данас налазе. Данас, Доњи Милановац носи име по њему.
Стил Курир
