У рат је 1912. добровољно отишла са тринаест година и била трипут рањавана. На ратишту се удала и породила и вратила после седам година као победница са ордењем и чином наредника, али остала непозната за нараштаје којима је даровала слободу. Овај кратак текст биће омаж заборављеном четнику Даринки Симић, која је, према сопственим речима, оца и мајку заменила карабином и камом.
Даринка Степановић Симић рођена је 1899. године у Неготину, где јој је отац Миленко, војни чиновник из Црне Горе, био у служби. Мајка јој је била Чачанка. Школовала се у Жагубици, Јасики и Ивањици. Скамију је заменила бусијом, а писаљку револвером, који је раније потајно узимала од оца, на шта јој је увек одговарано покудом да је то неодговарајући женски накит.
У четнике се пријавила међу првима у чачанском крају, приликом доласка војводе Воје Танкосића. Због одвраћања родитеља, кришом је морала да побегне из дома. Положила је четничку заклетву и после месец дана пребачена у Куманово у одред војводе Вука Поповића, затим у Скопље као редов у одреду Косте Војиновића, где је прошла и војну обуку. У средњовековној српској царској престоници био је тада и чувени Гвоздени пук, у чијем је саставу био други четнички одред под командом Милића Димитријевића, а у њему и жене ратнице – Милунка Савић, Мара Петровић, Софија Јовановић и две Енглескиње. Задатак ових формација био је извиђање непријатељских положаја и, према потреби, отворена борба са мањим одредима османске војске. У Првом балканском рату, Дара комита је имала ватрено крштење на Козјаку, Вучитрну и Кајмакчалану и први пут била рањена, у ногу.
Озледа је није зауставила, па је у Другом балканском рату била на положајима око Охрида и Дебра, заједно са познатом Милунком Савић. После краткотрајног рата, са саборцима је боравила у околини Скопља.
И у Великом рату Даринка се срчано борила, ратујући 1914. на Убу, Конатици, Рогатици, Вишеграду и другим местима у Подрињу, спречавајући надирање аустроугарског непријатеља преко Саве и Дрине.
Четујући на Кајмакчалану, упознала је будућег супруга Стевана Симића, наредника у њеном одреду, са којим ће се венчати 1914. на Кајмакчалану током оружаног затишја. Уприличено је весеље на ком су узели учешће сви четници, а војводе су са гордошћу гледале овај необичан брак на бојном пољу. Брак је крунисан рођењем детета које није имало срећу да преживи нехумане и тешке ратне прилике – умрло је после годину дана. Две године по венчању, Дара комита је остала и без мужа и ратног друга, који је изгубио живот у једном од многобројних сукоба. Губитак драгих лица, учинио је Дару још енергичнијом и неустрашивијом ратницом. После пробоја Солунског фронта и незаустављивог напретка српске армије, Даринка се са својим четницима борила против непријатељских трупа у околини Призрена. Из рата се вратила кући тек 1919. године, кратко настанила у Београду, још краће боравила код својих у Чачку, да би се поново вратила у престоницу, где се придружила четницима Косте Пећанца.
После рата радила је као дактилографкиња у Министарству шума и рудника, одакле је 1926. године отпуштена под образложењем – неквалификована. Оставши без посла, почела је да ради као слушкиња у богатим београдским домаћинствима. У родни Чачак се вратила 1935. године, а новембра 1938. се преселила у Крагујевац, где је живела као подстанар. Запослила се у тамошњем Војно-техничком заводу и на прагу Другог светског рата, поручивала: „За Краља и Отацбину данас сам готова да погинем пре него икад.” На своје године није гледала као на препреку за одбрану домовине. Самоуверено и у борбеном расположењу изјавила је: „Дајте ми само 300 метака за реденике, а кола са муницијом иза мене, па ћете видети шта ће бити! У четрдесет година човек није стар. Здрава сам и орна, хвала богу, а то је довољно.” Је ли успела да оствари свој наум уласкпослеа Југославије у рат 1941. године остаје енигма. Баш као и њена даља животна судбина.
Милош М. Дамјановић, Политика
