Историјски је апсурд да је прво разграничење у дугој историји постојања Косова и Метохије сасвим супротног карактера од онога које се сада најављује. То прво разграничење уследило је као резултат ослободилачких ратова и протеривања из српских земаља вишевековног турског окупатора, одлуком Народне скупштине Краљевине Србије 1912. године, после битке на Куманову, према којој је Косово припало Краљевини Србији, док је Метохија ушла у састав Краљевине Црне Горе.
Депеша из тих славних ослободилачких дана, упућена из врховне команде Краљевине Србије, прослављеном војсковођи сердару Јанку Вукотићу, команданту војске Краљевине Црне Горе, која је у жару косовског завета ослободила народ свих западних делова српских земаља од вишевековног турског окупатора, од историјског је значаја. У депеши се каже да се војска Црне Горе, после ослобађања Метохије, зауставила пред капијом древне престонице српских краљева и царева, а да се даље ослобађање и улазак у Призрен препушта војсци Краљевине Србије, што је братски и са одушевљењм прихваћено.
Прва подела, односно разграничење Косова и Метохије иако темељена на крвљу исписаним границама и братској слози, није потрајала више од шест година, односно до формирање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године.
Друго разграничење је из Другог светског рата, када је немачки окупатор задржао за потребе Трећег рајха Косово са Трепчом, а Метохију великодушно уступио Италији. И ово разграничење Косова и Метохије трајало је до капитулације Тројног пакта Немачке, Италије и Јапана, односно до окончања Другог светског рата.
Надајмо се да ни треће разграничење у покушају неће заживети ни опстати, ако до њега уопште и дође. Јер албански народ већ има своју матичну државу, додуше стару свега једно столеће, а Албанци који живе на Косову и Метохији могу да имају само статус националне мањине у оквиру државе Србије са свим правима која припадају и другим националним мањинама које у Србији живе.
Из историје нам је познато да један народ може прогласити своју државу: на сопственој, на поклоњеној или на ратом освојеној територији. Пример косовских Албанаца не може се сврстати ни у један од поменутих случајева. Зато западни ментори ове накарадне творевине морају јавно да признају да је то јединствен случај, а то значи да самопроглашена држава Косово није формирана на сопственој, поклоњеној или ратом добијеној територији, него да је украдена од Републике Србије, уз садејство криминалаца из редова косовских Албанаца и криминалаца из редова НАТО-а.
Шеф државе као предлагач трећег разграничења, поред Устава има и Резолуцију 1244 Савета безбедности као најубојитије оружје у борби за очување суверенитета и територијалне целине Србије.
Никаква накнадна памет, нити било какво консултовање народа у борби за очување Косова и Метохије није потребно, јер према тумачењима цењених правника расписивање референдума изван процеса за промену Устава било би незаконито.
Фактичко стање је такво да украдено Косово и Метохију можемо преузети од њихових ментора само истрајавајући на поштовању Устава Србије и Резолуције 1244, која нам признаје титуларно право, односно потврђује да је Србија власник те територије. Да су у поседу украдене српске територије и да никада не могу легализовати ту крађу без изричите писане сагласности („свеобухватног споразума“) власника, односно државе Србије, тога су свесни и косовски Албанци, а и Американци и остали који их подржавају.
Поставља се питање у име чијих интереса и којих виших циљева би се Србија одрекла своје територије. Није ваљда у име уласка у Европску унију? Па ми смо већ ту, у срцу Европе, а Европа је у Србији, којој смо широм отворили врата без икаквих заштитних царина.
Само се инсистирањем на безусловној примени Резолуције 1244, доследном политиком и дипломатским умећем, може сачувати територијална целовитост Србије, осигурати слобода и независност садашњим и будућим генерацијама, чиме се стиче поштовање и поверење, како пријатеља, тако и непријатеља.
А чак и ако би којим случајем био расписан законити референдум, питање би морало да одражава суштинско стање: да ли сте за легализацију украдене територије Косово и Метохија.
* Аутор је био генерални директор Трепче током последње деценије XX века.
Политика, „Погледи“, 7. јул 2018.
