Бајина Башта се у суботу опростила од Деспота Лазића. Дванаестогдишњи “дечак лептир”, који се годинама патио болујући од тешке болести, склопио је очи и одлетео анђелима. Да више никада то мало намучено биће не осети бол, патњу и тугу.
Кажу да на гробљу у Бајиној Башти никада није било више ни деце ни одраслих. Сви у црнини, уплакани.
– Има симболике између лептира и нашег Деспота. Лептир живи један дан и Деспот је живео кратко. И лептир и Деспот и сва деца су украс света – чуло се над одром дечака.
На Деспотовом одру јуче је стајао дрес Партизана и фудбалска лопта овог клуба. Волео је дечак црно-беле боје. Дрес је добио лета 2015. на утакмици Партизан – Стеауа.
Мајка Софија, отац Александар и брат Борис, јуначки су се, као и свих протеклих 12 година током којих су се бринули о Деспоту, држали над ковчегом. Мајчински јецаји, очинске сузе, братов празан поглед у детињство које ће памтити по Деспотовим патњама, призор деце које плачу за другом, кидао је душу.
Памти Софија и никада неће заборавити последње речи које је Деспот изговорио пре него што је изгубио свест.
– Мама, знам да је дошао крај. Не бојим се смрти. Желим само да ме пустите да одем, немам снаге да се мучим више. Поздрави све – шапуно јој је син пре него што је заспао да се више никада не пробуди.
Деспот је од рођења боловао од булозне епидермолизе, тешке, ретке и неизлечиве болести коже код нас знане као „деца лептири“. Храбри дечак који је остао жељан играња, дружења, дечјих задовољстава и несташлука, родитељског миловања и загрљаја. Свуда где мајка и отац могу да мазе дете, по целом телу, њему су биле болне и крваве ране, осетљиве и на најмањи додир.
Болест коже изазвала је слабљење дечаковог срца због чега је данима био без свести. Два пута су у петак лекари реанимирали Деспота, трећи пут није било помоћи. Намучено срце стало је заувек у петак увече у Институту за мајку и дете у Београду.
Новости
