Срби су на Балканском полуострву присутни сигурно више од миленијума. Већина ће рећи да су дошли у VI столећу са насељавањем Јужних Словена, како и званична историја пише, а појединци ће рећи да је Срба било и далеко пре тог времена. Било како било, чињеница из прве реченице важна је за разумевање наредног излагања.
Још у IX веку међу Србима се шири писменост, али и хришћанска вера. Ово је било у режији византијских владара што су столовали у Констатинопољу, граду на Босфору, а који је био међа Азије и Европе. Међу најпознатијим емисарима били су Ћирило и Методије из Солуна.
Срби су и пре светородне династије Немањића имали своје краљеве и кнежеве на територијама западног Балкана, били су то: Краљ Јован Владимир, Константин Бодин итд. Тада је српска престоница била Скадар, на самом истоименом језеру, а близу је било Јадранско море. Овако нешто је било присутно најмање пет столећа.
Сем тога у Херцеговини где постоји Епархија захумско-херцеговачка и приморска ницали су храмови и цркве још пре XIII века.
У доба краљева Драгутина и Милутина, Срби су знатно проширили своје границе, а Стефан Душан је имао огромно царство на преко 70% балканске територије. Он се у Скопљу крунисао за владара Срба, Грка и Арбанаса и то о Васкрсу 1346, такође донео је и свој чувени Законик. Мноштво кнежева и племића су зазирали од њега јер он је био строг и маркантан, односно појава у сваком погледу. Дворац му је био у Призрену, а вина је пио из Метохије, земље која је катастарски припадала СПЦ.
Из тог времена је занимљиво је поменути да је његова полусестра Јелена Шубић која је владала у Далмацији, тачније кршној Буковици, подигла православни манастир Крупу 1317. године. Касније је подигнуто још светиња: Крка (1350.), Драговић (1395.) и тако све од Вардара до Жумберка, ницале су православне богомоље – бисери хришћанства.
Формирање Војне крајине
Надирањем Турака из Мале Азије средином XIV столећа ситуација на Балкану је радикално измењена: демографски, културолошки, верски и национално. Османлије се нису задржали само на Сави и Врбасу, напротив, они су у својим походима наставили све до Беча.
Видевши велику опасност од мухамеданских похода Хабзбуршка монархија је уз границу са Турском формирала кордон Срба који је назван Војна Крајина. Била је то посебна област под управом аустријског цара, основана 1533. године, а насељавана Србима из Подриња, Поморавља, Херцеговине, Црне Горе, Старе Србије, јер су то били љути Срби који нису хтели да се потурче и приме ислам. Заправо, живот под Турцима је био врло тежак, са полуробовским статусом. Терор и страховлада су били свакодневни уз мноштво проливене српске крви.
Османлије су имале два велика пораза под Бечом 1529. и 1683. године и од тада креће њихово повлачење ка Малој Азији. Заправо Турска империја је после тог другог краха пропадала из године у годину.
Почетком XIX века, у Шумадији, Ђорђе Петровић подиже хајдуке, а после и народ, те поведе Први устанак 1804. године. Наставио је Милош Обреновић 1815. године у Такову, да би Срби добили султановим Хатишерифом аутономију, а Милош право наследног кнежевства. Како су пролазиле деценије, Срби су ојачавали и настављали своју националну револуцију, односно ослобађање својих територија од Турака и деоријентализацију.
Видевши да опасност од Турака готово да не постоји, Бечки двор укида Војну крајину 1883. године, после 350 лета њњеног постојања. Ово је значило да Срби који су ту живели губе све повластице које су имали као аустријски ратници. Још пре те одлуке, најмање пола века Ватикан је слао своје фратре и свећенике на север и запад Балкана, јер је увидео нову опасност – велики број православаца.
Било је с времена на време сушних година, што је омогућавало у земљама са западне стране Дрине лакше покатоличавање православних Срба, који су средином XX века „постајали“ Хрвати.
Крајем 1918. године формирана је прва јужнословенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, који су на челу државе имали династију Карађоревића. Ватикан се никако није мирио са том чињеницом, а разљутило га је одбијање југославенског руководства да потпише Конкордат (Међународни уговор са Светом столицом којим Римокатоличка црква стиче повластице у односу на остале верске заједнице у држави, без обзира на њихову бројност), што је извазвало велико противљење Српске православне цркве које је кулминирало „Крвавом литијом“ у Београду 1937. године.
Овде долазимо до суштине проблема.
Знајући да су Срби најбројнији народ у Краљевини Југославији и да су дали убедљиво највише жртава за идеал заједничке државе, Ватикан и Енглези су преко својих шпијуна буквално радили наопаке ствари на политичко-административном нивоу.
Прво су земљу поделили на округе, а касније на бановине, при чему се није знало где су границе између три државотворна народа: Срба, Хрвата и Словенаца.
По завршетку Другог светског рата 1945. године комунистичка власт на челу са: Јосипом Брозом Титом, Александром Ранковићем, Мошом Пијадом, Едвардом Кардељем, Кочом Поповићем, Пеком Дапчевићем, Милованом Ђиласом, Слободаном Пенезићем и другима је почела да спроводи одлуке које су донете 1928. године на Дрезденском конгресу КПЈ и уобличене на Другом засједању АВНОЈ-а у Јајцу 29. новембра 1943.
Све то је имало за циљ расрбљавање светосавског националног корпуса на врло препреден начин, јер је Ватикан хтео да по сваку цену одбаци границе православља далеко од Рима и Италије, а све који су близу њему да превери тј. покатоличи, односно да претвори у своје финансијере.
Управо тада у јесен 1945. године формирана је Социјалистичка Република Србија, која је допирала до Хоргоша, Бајине Баште, Шида, Пријепоља, Вршца, Босилеграда, Призрена и Прешева, а била је у саставу Брозове Југославије. Масовне ликвидације у СР Србији свих оних који су били монархистички опредељени, или мало касније оних који су показивали симпатије према СССР-у су били прогањани двадесетак година на најгори могући начин.
Исто тако, формирана је СР Македонија (!?), односно тзв. македонска нација је добила републику (некадашња Јужна Србија, односно Вардарска бановина). Био је то прст у око свим национално свесним родољубима, јер македонска нација не постоји, а са античким временима их веже само географски термин.
Ово је урађено по директиви Коминтерне, да би се Срби као најбројнији народ на Балкану смањио вештачким путем, стварањем нових мутант нација.
Такође, призната је црногорска нација (?!) у Црној Гори, која је имала своју државност признату још на Бечком конгресу јула 1878. године. Била је то, у ствари, друга српска држава, да будемо јасни. Нема потребе трошити много речи о српству Црне Горе, сем да наведемо Његоша и див-јунаке са Мојковца које је предводио сердар Јанко Вукотић на Бадњи дан и Божић 1916.
Босна и Херцеговина је била некакав мутант пројекат, мешавина свих народа и народности, где су исламизоване Србе вештачки прогласили новом нацијом – „муслимани“ и то на врло контроверзан начин седамдесетих година, а крајем 20. века добијају нови назив – „Бошњаци“.
Што се СР Хрватске тиче, ту је муљање било најжешће и мешетарење трајало деценијама. Наиме, Хрватска у Аустроугарској царевини је била једна покрајина, заправо шира околина Загорја, јер Славонија и Срем нису били саставни део те Хрватске и знају се тачно границе Славоније са Хрватском, али су административно имале један главни град, Загреб.
У такву покрајину Хрватску спадала је и некадашња Војна Крајина (Лика, Банија, Кордун) са Горским Котарима. Далмација и Дубровник су били одвојена покрајина, а Истра исто одвојена. Барања је била у саставу Угарске.
Ватикан је после неуспеха са Конкордатском кризом притиснуо Београд да формира августа 1939. године Бановину Хрватску која је имала неприродне границе сачињене највећим делом од етничког простора који су Срби насељавали столећима раније. Била је то права грандоманија, не само Хрвата, но и Свете столице.
Слично је било и са клеро-фашистичком НДХ током 1941-1945. која је била чедо Ватикана, а план истребљења Срба на том подручју Анте Павелић и Алојзије Степинац су добијали од Римске курије. За само четири године убијено је и нестало преко 1.500.000 Срба.
И сам Тито је учинио гомилу наопаких политичких потеза усмерених против Срба и ка расрбљавању нашег националног корпуса. Управо је он започео ово што сам ставио у наслов: СРБИЈАНИЗАЦИЈУ СРБА – процес који је морао све Србе и све српско да сабије у границе авнојевске Србије.
Све што се нашло у границама осталих југословенских репубика: СР Хрватске, СР Босне и Херцеговине, СР Црне Горе и СР Македоније једноставно није бивало српско! На пример, Никола Тесла је хрватски, Његош је црногорски, Иво Андрић је босански, док су вардарски Срби масовно мењали презимена, типа – Јовановић је постајао Јованов(ски) и слично.
Процес асимилације је ишао релативно брзо јер је УДБА (тајна полиција) радила свој посао више него добро, а антисрпски елементи су се из године у годину појачавали и почетком 1990-их година изашли јавно на сцену пропагирајући отворено нову агресију у свим сферама друштва и нови геноцид над Србима са старим фашисоидним методама.
Нажалост, и политичко руковдство у Београду тих деведесетих година 20. столећа им је у томе помагало, а доказе о томе можете погледати на нашем сајту, има их неколико и свако ко жели да погледа истини у очи има прилику.
О томе шта заправо спада у српски етнички простор и докле допиру наше границе, ако се тако можемо изразити, најбоље би било да погледате листу епархија и митрополија СПЦ. Сваком здраворазумском човеку ово може рећи много више него стотине оваквих текстова. Од нас један текст је довољан за људе који желе да разумеју проблематику која очигледно није баш једноставна, а особама које су купљене добрим економским стандардом ово неће бити јасно, јер сит гладном не верује.
Да закључим по стиховима Владике Рада:
„Не бојим се ја вражијега кота,
Нека га је ка’ на гори листа,
Но се бојим од зла домаћега“
Катастрофа је када се та клица расрбљавања и данас јавља код једне групације Срба чији се патриотизам завршава на Проклетијама, Шар-планини, Дрини, Дунаву…
Е мој Гаврило Принципе, цар Душане, Јанковић Стојане, Војиславе Танкосићу и Ваша светости Павле… куда плови наша лађа?
Милан Чучковић, Злочини над Србима
Наслов, опрема, лектура, коректура, редактура: Хронограф
