Те давне 1876, у Паризу, 25-годишња Бланш Моније је била типична девојка из високог друштва која покушава да нађе просца пре него што буде касно. Заљубила се у старијег адвоката који је банкротирао и који се никако није допадао њеној мајци, али је она чврсто решила да се уда за њега.
После тога је Бланш једноставно нестала. Мајка и брат су је ожалили и наставили да живе као и до тада, али су, заправо, крили ужасну тајну.
Двадесет трећег маја 1901. године канцеларија јавног тужиоца у Паризу примила је мистериозно, непотписано, писмо: „Господине јавни тужиоче: част ми је да Вас обавестим о изузетно озбиљном случају. Реч је о уседелици која је закључана у кући госпође Моније. Изгладенела је и живела је од трулог отпада у протекле 24 године, укратко, у властитом измету.“
Ово писмо је запањило полицију. Када су отишли на лице места, затекли су анорексичну Бланш Моније која је лежала у гомили смећа на каучу, у соби на спрату.
Тежила је свега 25 килограма, а имала је 49 година. Крила се испод чаршава, преплашена. Није видела ни зрачак сунца пуне 24 године.
Један сведок открића несрећне жене записао је следеће:
“Одмах по уласку у собу отворили смо прозор, и то уз велике потешкоће јер је тамне завесе прекривао дебели слој прашине. Са првим зрацима светлости који су се пробили, видели смо тело које лежи на кревету, покривено прљавим ћебетом. Радило се о госпођици Бланш Моније. Несрећна жена лежала је комплетно гола на мадрацу од труле сламе и жмиркала под светлошћу коју није видела 24 године, али ни друго људско биће.
Око ње биле су гомиле трулог меса, поврћа, рибе и хлеба. Нашли смо и нешто шкољки, али и буба које су милеле по њој. Смрад је у соби био неподношљив, те нисмо могли да останемо како бисмо одмах извршили увиђај.”
Њена мајка, госпођа Моније (75) седела је потпуно спокојно у дневној соби. Она и девојчин брат приведени су на информативни разговор, а Бланш је одмах одведена у болницу, на ивици смрти.
Госпођа Моније, која је због својих широкогрудих прилога граду, добила признање од Комитета за доброчинство, одмах је ухапшена. Умрла је у затвору 15 дана касније, пошто је признала злочин.
Током истраге, језива истина је испливала на површину. Када је Бланш имала 25 година, њена мајка сазнала је да јој је ћерка у тајној љубавној вези са старијим адвокатом. Забранила јој је да настави однос са њим, и мајка је сковала план како да осигура да се романса неће наставити. Закључала је ћерку у собу све док ова не попусти и не пристане да одустане од адвоката. Бланш није желела да се одрекне своје љубави.
Бланшин рођак Марсел тврдио је касније да је девојка по свему судећи била луда, и да никада није ни покушала да побегне из собе. Међутим, сведоци су тврдили да су често имали прилике да чују Бланш како запомаже и моли да је пусте из тамнице.
Један сведок навео је да је 16. августа 1892. године чуо да је несрећна девојка плакала.
– Шта сам вам урадила да бисте ме заточили попут неке звери? Не заслужујем ову ужасну казну. Мора да Бог и не постоји, иначе не би дозволио да његова створења овако страдају! И нико ни не покушава да ми помогне – викала је, али се нико није умешао и покушао да је спасе.
Испоставило се да је, пошто је ћерка одбила да раскине везу са адвокатом, госпођа Моније закључала у собичку. Бланш је 24 године јела само отпатке, а сурова казна се наставила и пошто је њен изабраник преминуо 1885. године. Није познато зашто никада није покушао да је спасе.
Бланшина мајка, госпођа Моније Демарконе, ухапшена је дан после стравичног открића, и то у шест увече. Смештена је у притвор у коме је и умрла после 15 дана. Њене последње речи биле су упућене лекару који ју је посетио управо у тренуцима када се растајала са душом. Рекла је: “Ах, јадна моја Бланш”.
Марсел је одговарао пред судом због саучесништва у злочину и првобитно је био осуђен на 15 месеци затвора, али је касније ослобођен на основу тврдње да је Бланш могла да оде кад год је хтела, али да је одлучила да то не учини. На ужасавање масе у судници, ослобођен је.
Суђење Бланшином брату почело је 7. октобра 1901. године. Четири дана касније, осуђен је на 15 месеци затвора. 11. октобра, маса се окупила испред суднице, и вриштањем и повицима исказала одушевљење због пресуде.
Међутим, Марсел је уложио приговор на тужбу, и 20. новембра 1901. године, суд га је прогласио невиним.
Иако је Бланш у наредним годинама успела да набаци неколико килограма, никада није успела да се психички опорави. Бланш Моније, позната у Француској и као „Заточеница из Поатјеа“ умрла је на одељењу психијатрије 1913. године, тачно 12 година пошто је ослобођена из своје тамнице.
