Док дланом о длан, многи би рекли. А опет, са друге стране, предуго и непреболно, тек – данас, 12. фебруара, навршава се 31 година од смрти Ненада Радуловића, свима знаног као Неша Лептир.
Толико је, плус још само који месец приде, Неша и живео. Касно откривен рак тестиса одвојио га је прерано од његових најмилијих, али и од великог броја поштовалаца, које је, за само деценију, стекао захваљујући свом јединственом духу оличеном, најпре, кроз групу „Последња игра лептира“ и Индексово радио-позориште.
– Што се тиче моје породице и мене, он као да није ни одлазио – вели за Новости његов брат Жељко Радуловић. – Ми причамо са њим, и он са нама, и тако функционишемо 30 година. Нико од нас није помислио о било каквој болести. Његов начин хумора и енергија нису били везани за такве ствари.
Нешин емотивни опсег је био нестваран – од урнебесне баба Вишње, до дубоко емотивних, веома тужних песама.
– Поштовао је и сузе и смех, комедија му је била идентична трагедији – говори Жељко. – Неговао је и једно и друго. Његове љубавне песме су невероватне и веома искрене. Посвећивао их је апстрактној љубави која је била недостижна. Што се тиче хумора, комбиновао је изванредно „монтипајтоновце“, Бенија Хила са Чкаљом, Мијом… Дао је свој печат.
Тај хумор пресликао се и на Индексово радио-позориште:
– Знак једнакости је био између групе и „индексоваца“. У исто време је почињало и једно и друго. Направио је једну хумористичку емисију у четвртом разреду Девете гимназије за омладински програм који је био претеча Радио Београда 202. Двестадвојка му је постала друга кућа.
Неша је, по речима његовог брата, био исти на сцени и приватно.
– Изваљивао је фазоне у секунди, по два-три комада. Дисао је на тај начин. Имао је широк дијапазон могућности да се изрази на различитим пољима културе. Његов хумор није био нападан, људи нису имали потребу да се „бране“, него су га потпуно прихватали. Неша је према њима био потпуно отворен, чист као суза. Да сте хтели, могли сте да га згазите, није уопште имао гард. Није било човека који га није волео.
Памти Жељко да се Неша – само једном изнервирао.
– То је било због администрације ПГП РТБ. Они су захтевали неке немогуће ствари да би, уопште, могао да дође до плоче. Није се он са њима свађао него је узео папире са стола, развејао их по канцеларији и изашао напоље. Месец дана им је требало да то скупе (смех). Његова мисија је била да свој дух подели са народом. Растао је упоредо с Београдом, и обрнуто. Зато данас Нешина енергија није само у његовом песмама, него и у овом граду и у људима који ту живе.
Концерт посвећен Ненаду десио се, нажалост, само једном, 1997. у Центру „Сава“.
– Људи су се отуђили, свако живи свој живот. Мора да постоји нека ствар која их сједињава. Ја јесам тај који може да потегне, да убаци неку искру људима, и они хоће да помогну, међутим, да би се то радило, треба често да га се сете људи који се баве организовањем таквих догађаја. Гледали смо да сваке године понешто урадимо. Било је сећање на Нешу на платоу који носи његово име. Табла са стиховима којима је почињао концерте окачена је на улаз Клуба младих у Лајковцу. Ове године Неша добија две улице, у Пироту и Книћу, то је изванредно.
У рату би одржавао људе живима
Није Ненад доживео ратне године, распад Југославије…
– Тешко би он то поднео – уверен је Жељко. – Није био човек који ће да се носи са отвореном Пандорином кутијом, него нешто потпуно обрнуто. Верујем да би опет имао мисију да људе задржи живима, да помогне клинцима да они то не осете. На резантан, бритак начин би нападао оног кога треба и то би, вероватно, временом имало ефекта јер би се пео, увек, степеницу више. Он је у тих 10 година тек започео каријеру.
„Дечко“ направио бум
Дели Жељко каријеру бенда ПИЛ у два дела.
– Оригиналан печат су дали на првом и другом албуму, до мегахита „Дечко, ‘ајде олади“. Кад се десио трећи албум, уз аранжмане Рајка Дујмића, то је грунуло до врха и ушло у комерцијалан део. Следећа три албума су била потпуно другачија од прва два. Слушали су их у Југославији сви, од седам до 77 година. Дујмић, кад је чуо шта и како они раде, одмах је пристао на сарадњу. Планирали су да хит на трећем албуму буде насловна песма „Срце од меда“. међутим, „Дечко“ је „појео“ све. Песма је премијерно изведена пред 50.000 људи на сплитском Пољуду. Маса је никад није чула, а певала је одмах, после 30 секунди. Рајко је инсистирао да Неша, који је имао садржајне, дубоке рефрене, овде остави само „дај, дај, дај, ди, дај“, што је имало комерцијални ефекат.
Пре прве плоче – 200 наступа
Жељко се, причајући за наш лист, надахнуто присећа:
– Неша се увек борио са ветрењачама. Никад није имао никакве везе. Кренуо је са улице, из новобеоградских павиљона где је рођен, па прешао у блок 23. Мале очи тог младића гледале су преко реке, у центар града – тај велики, свемирски брод који вас после вози око целе планете. То је, заправо, била дворана Дома синдиката. Морао је тамо да уради 200 наступа да би објавио прву плочу.
М. Ћунковић, Новости
