Ја мислим: НЕ! Нека ме помилује Господ због овога. На овакво, пак, мишљење, мене наводи много тога, а пре свега – сама реч Божја.
– Ви знате да се на много места указује на један од најнесумњивијих признака приближавајућег се краја света: то је управо његова НЕОЧЕКИВАНОСТ. При томе, дати термин треба схватати не само у смислу „изненадности“ часа, него још више у смислу – ОДСУСТВА ИШЧЕКИВАЊА КРАЈА.
Послушајте: Људи ће јести, пити, градити итд. као пред Потопом… Додуше, може неко да каже да се то мисли на грешнике, невернике… Тачно – делимично… Али није само то. Прича о дјевама казује да су „задремале“ чак и мудре дјеве… Због тога и друге речи: „не знате кад ће доћи“, „будите будни, да вас у онај час не бих затекао да спавате“ – говоре да та опасност прети чак и верницима. Аналогија са ап. Петром, Јаковом и Јованом – у врту Гетсиманском: спавали у страшном часу Жениха-Господа.
Али чак и ако се допусти да се овде ради управо о „часу“, а не о другом, много неодређенијем тренутку, ако се допусти да ће уснути само луде дјеве и у злу лежећи свет, а не и ученици (мада ја мислим да то није тачно: „и мудре“ „задремаше“, то јест, на неко кратко време, и оне су се биле заборавиле“; и тада се уопште не доводи у сумњу да људи – сав свет – не само да неће ишчекивати крај, него ће пред крај, баш напротив, сви тврдити и мислити да се уселио „мир и сигурност“ (1 Сол. 5:3).
У наше време ми видимо управо супротно: свеопште незадовољство, сметеност, „издисање од надолазећих катастрофа“, ишчекивање краја или, у крајњем случају, катастрофа светске историје. О „миру и сигурности“ сви само маштају, али баш њих нема…
Само то савршено несумњиво говори да крај света – није данас, није сад. А када је онда? – Па, не знам.“
Митрополот ВЕНИАМИН (Федченков)
