Трагични догађаји попут убиства певачице Јелене Марјановић, нестанка девојчице Данке Илић и трагедије у ОШ Владислав Рибникар су испити на којима су медији пали. Жеља за сензацијом је ставила жртве у други план.
Медији су још давно добили статус „седме силе” и то са разлогом, јер њихов утицај и улога у друштвеном животу је велика. Суштина њиховог деловања је да буду својеврсни корективни фактор и важан друштвени чинилац који извештавањем треба да упознаје јавност са свим важним информацијама које су од интереса за јавност, детектује проблеме и на тај начин, по потреби, да имају како истражни, тако и образовни карактер.
Због свега тога, медијска делатност морала је бити уређена одређеним правилима и кодексима, како се од важне полуге друштва не би претворили у опасно оружје ако се нађе у погрешним рукама. Реч може бити опаснија од мача, а једна информација може покренути лавину, па је одговорност новинара и радника у медију и те како велика.
Ипак, либерална капиталистичка доктрина – која доминира данашњим временом – неминовно се одразила и на медије. Кренула је трка за сваког читаоца, за клик, квантитет је заменио квалитет, а тржиште је постало важније од сваког постулата. У тој трци и на том путу срушена су сва професионална начела, а медији су се претворили у све оно против чега су се борили.
Од чувара до лешинара
Од некадашњих чувара вредности медији су постали лешинари над тренутним догађајима. Мера квалитета некад је била вредност информације – а данас је број кликова и прегледа. Тако смо се нашли у ситуацији да до коначног циља не треба стићи тиме што ћемо публици пружити корисну информацију, него је постао довољан звучан наслов. Сваки догађај претворен је у ријалити, а свака вест у сензацију.
Оправдање је увек да медиј даје оно што публика тражи. А да ли треба тако? Или медиј има одговорност да публици пружи оно што је корисно? Услед утицаја који има на публику – медиј мора имати одговорност. Када би нпр. образовне институције давале ученицима или студентима оно што желе, не би постојали ни контролни, ни колоквијуми, ни усмени одговори.
Школа и факултет су ти који одређују шта је корисно, а не студенти или ученици. Тако би требало да буде и са медијима. Међутим, овде треба поставити и питање ко је новинар и шта је медиј? Сведоци смо да данас новинар може бити било ко, а да се медијем назива свашта.
Оваплоћење „баналности зла”
Све то урушавање вриедности и одговорности медија може се видети на трагичним случајевима који изазову пажњу јавности. Капиталистички приступ у медијима препознао је чињеницу да је рубрика црна хроника увек међу најчитанијим, ако не и најчитанија и одлучила је да материјализује тај податак. Тако добијамо ситуацију „што већа трагедија – више прегледа”. Тамо где је требало да медији имају највећу улогу у погледу одговорности према јавности – доживели су морални суноврат.
У тој бесомучној трци за прегледе и кликове, новинари (односно извођачи новинарских радова) изгубили су осећај за људскост, саосећајност, па је свака трагедија постала само још једна прича и посао који треба објавити. Нису битне жртве, њихови сродници, битно је да они испуне задатак који им је наметнут за неколико сребрњака.
Баналност зла о којој је писала Хана Арент овде се оваплоћује у пуном сјају. Новинар скида са себе одговорност тиме што објашњава да је „само радио свој посао”, а медиј се правда „потребама публике”. И у том вртлогу скидања одговорности и оправдања настају многе жртве сензационалистичких вести, а нико се не осећа кривим.
Где је граница?
И често се поставља питање где је граница? Одговор би био – тамо докле може ићи људска безосећајност и одсуство поштовања за друге људе и ситуације. Ко је крив? Је ли новинар који ради за плату од које живи? Је ли уредник који мора власнику медија да донесе резултате? Је ли власник који жели да заради? Је ли публика што такав садржај прати? Нико потпуно, и сви помало.
Трагични и тешки догађаји попут убиства певачице Јелене Марјановић, нестанка дјевојчице Данке Илић, трагедије у ОШ Владислав Рибникар су испити на којима су медији пали. Жеља за сензацијом и трка за кликовима у други план су ставили жртве, тиме обесмишљавајући тешку судбину жртава и њихових најближих. Они су постали небитни, а једино важна је постала публика која је жељна информација.
У тренутку када информација може буквално да значи живот или смрт, медији су је претворили у сензацију и још један ријалити који ће публику држати приковану за екране. Све оно што би могло бити корисно ће бити таблоидизовано, тиме стварајући спиралу теорија и лажних вести које ће, у крајњој линији, само отежати истрагу. Жртве ће бити поново убијене или отете, а публика ће почети да тражи нови „занимљив” случај у којем опет неће урадити ништа како би помогла или спречила да нам се такве ситуације више никад не понове.
Наслов, опрема, лектура/коректура: Хронограф
