Пре него што смо др Радмило Рончевић и ја са осталим потписницима објавили познату петицију око дарвинизма, стање у српској теологији је било следеће.
Најагресивнији и најгрлатији су били они који су заступали некакву симбиозу теологије и дарвинизма, свеопшти Потоп су сводили на локални мит тј. бајку, имали су тежак комплекс ниже вредности и сервилност према онима који се професионално баве природним наукама и квазилибералној „елити“ итд. То што су мањина у теолошким круговима су надокнађивали агресивношћу, галамом и координисаном употребом савремених видова комуникације.
На Православном богословском факултету (ПБФ) су „виленили све у шеснаест“, давали су интервјуе у којима су наглашавали своју „модерност“, а на једном форуму који се водио као „православан“ и „у свему нај нај нај“ су нон-стоп галамили и солили памет залуталим овчицама које су им служиле као декор православља. После петиције је на истом „нај нај нај“ форуму наступила комична ситуација, односно раскол на две дарвинистичке теолошке струје из личних разлога (читај: амбиције). Тако је тадашњи незванични духовни гуру овог назови форума сипао жуч на поједине владике, иако је и њему и њима агенда врло слична. Лабудова песма квазилибералних теолога је био тзв. „Јавни апел“, у ствари обичан интелектуални бућкуриш за неупућене, а у коме се нарочито истакао владика Максим.
Зашто је ова тема тако битна? Наш народ каже „Не пада снег да покрије брег, но да свака зверка покаже свој траг“. Тако је било и овог пута. Исти ти који су нас онда напали су исти они који пактирају са а(нти)теистичком „елитом“, признали би аутокефалију тзв. Украјинске Цркве добијену од Цариградске Патријаршије, пристали би на сваку врста компромиса око начина причешћивања не би ли се „прилагодили“ и „били модерни“, сервилни су према разним безбожним и сумњивим учењима итд.
Да је ово тачно сведочи и скорашња изјава архимандрит Кирила Ховоруна, директора Института у Лос Анђелесу, који је наговестио могућност да ће СПЦ убрзо променити став по питању признања Православне Цркве у Украјини. Он се позива на личне изјаве појединих владика у његовом разговору са њима. Ховорун је један од потписника петиције да се владика Максим врати на место професора ПБФ.
Не треба имати много памети па сабрати два и два, тј. схватити да је то све једна иста линија која се провлачи на разним пољима теорије и праксе.
После петиције ова клика се повукла, а уједно је дошло до велике нервозе унутар њених редова, која је резултирала „пљувањем“ једних на друге.
Исто тако, у време објављивања петиције, један од њених најгрлатијих противника била је генетичар и редовни професор на Биолошком факултету, др Биљана Стојковић. Дебата између ње и др Рончевића емитована је на једној од телевизија, а она већ годинама пише за (погађате) Пешчаник. Једна од тема којима се годинама бави је управо СПЦ и то површно, субјективно и злурадо. Случајно се подударају њено дарвинистичко научно опредељење и мржња према православљу, јел’те? У својим нападима на СПЦ она је прилично „еволуирала“ па је у последње време имала такве акције као што су постављање натписа на споменику посвећеном блаженопочившем Патријарху Павлу у којима се истицало право жена на абортус, литије у Црној Гори је називала „штрајком попова“, сликала се са младићем који изврће руглу свештеничке одежде итд.
Очигледно је да је квазимодернистичка струја у СПЦ у расулу и повлачењу. Намерно кажем „квазимодернистичка“ јер мислим да свако ко је искрен и дубок верник и уз то здраво конзервативан нема ништа против мисионарења православља на интернету, коришћења модерних тековина које се везују пре свега за западнохришћанску културу и не либи се да чује оне научнике који нису православни, али имају шта да кажу. Али уједно не релативизује православну веру и нема никакав комплекс у односу на било кога јер православље сведочи саму Истину.
