Савез Сокола Краљевине Југославије одлучио је да до 18. рођендана свог старешине и краља Петра II, свака соколска жупа, друштво па и најмања чета учине напор и да ће радити за добро краља и отаџбине.
Соколске јединице су се заветовале, а затим и испуњавале своје завете. Неки су се заветовали да ће подићи соколске домове, зграде за школе, цркве, споменике палим борцима, спомен чесме, бунаре, мостове, водоводе, путеве. Други да ће оснивати соколске чете, књижнице и читаонице, народне универзитете, позоришне, певачке, музичке, стрељачке, трезвењачке и друге секције. Неки су се заветовали да ће оснивати аналфабетске, домаћичке, пчеларске, калемарске, пољопривредне и сличне течајеве, да ће чувати народне обичаје, радити на народном просвећивању и на сузбијању заразних болести. У оквиру Соколске Петрове петолетке организоване су изложбе и предавања о нашој историји, просвети али и здравству и хигијени.
Подигнити су многобројни споменици и спомен-чесме краљу Александру и Петру а многе од ових школа и соколских домова понели су име по њима. Поред тога, неки од засађених паркова понели су назив „Петров парк“; засађене голети „Петрова шума“; воћњаци „краља Петра II“. Где би и само једно племенито дрво било засађено називано је „Петрово дрво“.
Соколска Петрова петолетка започела је 6. септембра 1936. године а требало је да буде завршена 6. септембра 1941. кад краљ пуни 18 година. Петрова петолетка требало је да буде завршена великим II Свесоколским слетом 6. септембра 1941. када је из свих соколских жупа требало да стигну штафете. Због рата који је избио у априлу, до овог слета није дошло али је народ годинама после тога на истакнутим и узвишеним местима палио ватре у част краљевог рођендана и тако исказивао своју непокореност и отпор немачкој окупацији а касније и комунистичкој диктатури.
За 17. рођендан краља Петра II, организовано је ношење соколске штафете из свих седишта жупа. Циљ ове штафете био је да се у години кад краљ ступа у пунолетство, на овај начин манифестује оданост и верност краљу и отаџбини. За ову штафету било је предвиђено да сваки учесник претрчи стазу од 500 метара, највише 1 км, а за чланице и женски нараштај одређена је стаза највише 200 метара.
Соколски Гласник број 34 од 23. августа 1940. године доноси вест о великој соколској штафети. Савез сокола направио је нацрт четири пруге које су полазиле из различитих крајева Краљевине и ишле ка Београду. Израчунато је и време за које треба да тркачи из најудаљенијих крајева пренесу штафету у Београд. За око 52 часа биће пренета штафета из целе земље у Београд. Тркачи пруге број 3 полазе из Шибеника 4. септембра у 8 часова и 54 минута, а из Цетиња истог дана у 13 часова и 15 минута. Тркачи пруге број 2 полазе из Цеља у 10 часова и 38 минута, из Крања истог дана у 13 часова у 13 часова и 34 минута, са Сушака истог дана у 13 часова и 36 минута, из Загреба 5. септембра у 3 часа и 37 минута. Тркачи пруге број 1 полазе из Марибора 5. септембра у 5 часова и 26 минута, из Петровграда 6. септембра у 1 час и 03 минута. Тркачи пруге број 4 полазе 5. септембра око 13 часова из Скопља. Све штафете морају бити у Београду 6. септембра у 12 часова и 30 минута на Теразијама. Учествоваће око 7.000 тркача.
Било је предвиђено и ношење штафете за 18. краљев рођендан кад је био и планиран велики слет који због рата није одржан.
После почетка Априлског рата 1941, Заштита се ставила на страну окупатора, док су соколи били у првим редовима одбране земље. Одреди који су се састојали од војних бегунаца, припадника Сељачке страже и Грађанске заштите ХСС напали су 10. априла 1941. војску у Мостару, Габели и Чапљини. Чедо Милић, старешина Соколске жупе Мостар, је из Невесиња слао позиве да виђенији људи и момци, који још нису мобилисани у војску, дођу у град, да се наоружају и иду у Мостар. У Мостар је пристигао планински батаљон Југословенске војске из Дервенте и једна ђачка добровољачка чета. Те снаге су уз помоћ добровољаца мештана избациле усташе из северног дела града. У Чапљини усташе су прекинуле железнички и друмски саобраћај са Мостаром, Хумом, Дубровником и Требињем. Зауставили су у Габели и Чапљини све теретне и путничке возове, а међу њима и воз са цистернама керозина упућеног у Никшић за авионе којима је влада требала да одлети из земље. Врховна команда упутила је Требињски одред, чије су језгро чинили питомци Пешадијске подофицирске школе, да поврати Чапљину. После жестоке борбе деблокиране су железничке станице у Габели и Чапљини и омогућено је заустављеним возовима да наставе ка Хуму, Зеленици, Требињу и Никшићу.
После стварања НДХ усташе су убијале све које су сматрали непријатељима своје државе. Савез сокола био је забрањен, а чланови изложени прогону. Старешина соколске чете у Орашцу код Дубровника Карло Ракиџија преживео је усташки терор. Пред Комисијом за утврђивање ратних злочина дао је 1. децембра 1944. изјаву: „Кад сам био од усташа стрпан у затвор у јуну 1941. године доживео сам много ужаса, јер је у затвору нестајало многих другова. Најужаснија је била ноћ од 30. јуна на 1. јул када су извели 14 жртава које су стријељали на Рудинама изнад Стона. Све ово су правили усташе из Орашца. Тужбу против мене потписао је жупник из Трстена дон Нико Дарешић, усташки повјереник.”
За време Другог светског рата, Соколи су као патриоте и антифашисти поднели велике жртве. Прве жртве рата у Југославији биле су старешине сокола и соколски прваци. Старешина соколске жупе Нови Сад Игњат Павлас страдао је у рацији од Мађарских фашиста. Немци стрељају старешину соколске жупе Крагујевац Милоја Павловића. Усташе одводе у Јасеновац и убијају старешину соколске жупе Загреб Отона Гавранчића а партизани убијају старешину Соколске жупе Мостар Чеду Милића.
Први заменик старешине Савеза, др Владимир Белајчић изабран је за потпредседника Централног националног комитета у селу Ба 1944. и касније је емигрирао, а старешина соколске жупе Бања Лука др Стеван Мољевић на монтираном судском процесу осуђен је од комунистичких власти на 20 година робије и умро у затвору.
После Другог светског рата комунистичке власти спречиле су обнову сокола, после 1945. Комунисти су сматрали да су соколи и орлови у служби грађанске класе и тиме њихови противници, игноришући суштинске разлике које су постојале између сокола и клерикалних орлова. За комунисте, после свега што се дешавало у Другом светском рату, соколи и орлови били су само њихови класни непријатељи. Рато Дугоњић у свом чланку „11 новембар”, објављеном у листу Фискултура 1945. оптужио је „Соко” заједно са „Хрватским Орлом”, да је настојао да омладину одгоји у шовинистичком и антидемократском духу. После рата Председништво АСНОС-а донело је одлуку којом се овлашћује Иницијативни спортски одбор Србије, да може преузети на руковање сву покретну и непокретну имовину бивших фискултурних савеза, коју ће употребити за реорганизацију и унапређење фискултуре. Уместо сокола створен је Савез за телесно васпитање Партизан. Соколски поздрав З – Д – Р – А – В – О – здраво – здраво – здраво, постао је фискултурни поздрав уз који су одрастале генерације младих у социјалистичкој Југославији.
Песма “Хеј Словени” настала је у Прагу 1834. године. Написао ју је за једну ноћ млади евангелист Самуило Томашек, Словак који се спремао за пастора, као “Хеј Словаци”, а касније је посветио свим Словенима. У књизи о химни, а из документације Соколског покрета стоји: “Томашекова песма “Хеј Словени” између два рата код нас била је химна Соколског покрета. Друга песма која се певала је била “Полети сиви Соколе, полети снагом свом, са врха наше Авале над Југославијом”. Када је дошао рат 1941. године преживели из стрељања у Крагујевцу изјавио је “Договор је био да када изађемо пред митраљезе запевамо Хеј Словени”. Овај завет је и испуњен.
Социјалистичка Југославија је готово у потпуности преписала из соколске традиције естетику братства и јединства, и сместила је у своје оквире. Слет поводом прославе Дана младости и титова штафета – а не Свесоколски слет и краљева штафета – оно је што се до данас очувало у сећању.
Лектура/коректура, опрема: Хронограф
