Аутори

ДРАГАН СТОЈИЋ: Србија до данас није пронашла лек – Ова три вируса воде њеном нестанку

28. јул 2021. у 14:50

Нису Срби трајно поклекли пред Османлијама, Аустријанце су испратили уз звуке „Опроштајне симфоније“, Немцима су препевали „Лили Марлен“, Клинтоновој „саксофон“ ваздушној армади су побркали ноте диригујући из Буђановаца, али три непријатеља одолевају до данашњег дана.

Готово невидљиви, као да припадају стелт технологији, а болни. Разарајући. Најгори од свих окупатора. Погађају сваког, чак и оне који у томе учествују, толико сложени а притом једноставног имена – корупција, криминал и шпекулације.

Како би спречила пекаре да нешто замесе противзаконито, Дирекција за исхрану и снабдевање становништва (ДИРИС) је у августу 1941. године запретила да ће прекршиоци уредбе којом је предвиђено да векна хлеба мора бити тешка 800 односно 1.600 грама, бити жестоко кажњавани, прописујући казне у распону од 10.000 до 100.000 динара, што је по тада важећем девизном курсу износило од 200 до чак 2.000 америчких долара, док је затворска казна следовала као „пециво“. Они који су се огрешили о закон „спаљивали су мостове“ према даљем обављању делатности на прави начин, али су индиректно подизали нове, зато што је за 60.000 динара, на пример, могао бити саграђен планирани мост од Виткова до Бруса (14 километара), пошто је по прорачуну коштао толико.

Пред чувеним (пре)ратним трговцем Владом Митићем, тада најмоћнијим човеком у овој
привредној грани, људи су скидали шешире у знак поштовања, данас Београђани бране његову „рупу“ од грађевинских подухвата, вероватно би му и споменик подигли, али му то у другом месецу 1942. године није помогло да на продајним објектима његове фирме „Митић и брат“ од стране надлежних органа буду спуштене жалузине, јер је „пао“ на шпекулацијама и недозвољеном подизању цена.

Да су и сељаци учествовали у „преоравању“ прописа сведочи догађај с почетка друге ратне године.

Упркос томе што је челник Управе града Београда Драгомир Љ. Јовановић на самом почетку окупације донео акт којим је уведена строга контрола везана за производњу и стављање у промет меса, група пријатеља из околине главног града је покушала да прокријумчари и прода седам закланих свиња. Међутим, успешном акцијом надлежних, упадом у стан њиховог „јатака“, планирана акција је пропала, па су уместо печенице преступници „испекли“ месец дана живота иза решетака, а градска каса је омршена с 5.000 динара, колико су морали да плате за почињено дело.

Пекарима и сељацима придружио се, између осталих , и један месар из (Велике) Кикинде. Иако је Банат у Другом светском рату био под управом локалних Немаца (фолксдојчера), формално је припао тзв. Недићевој Србији, па је и у тој области било посла за српске инспекцијске службе. Због подизања цене масти за само пет динара од максимално дозвољене цене (са 35 на 40 динара), Петру М. је маст „отишла у пропаст“, а у буџет 1.000 динара из његовог џепа.

Борба против корупције научним методама сигурно не би дала жељене резултате, зато је Михаило Олћан, члан Недићевог Савета министара, представник Љотићевог ЗБОР-а у Влади народног спаса задужен за ресор народне привреде, одликовани јунак из Првог светског рата, упамћен и по томе што је предложио формирање Српког добровољачког корпуса, заборавио на чињеницу да је сестрић чувеног Михајла Пупина, па је користио народне методе у обрачуну са корумпираним кадровима Дирекције за цене и наднице.

Више од министарске фотеље га је „жуљало“ питање шта раде и чиме се баве, наредио је спровођење истраге, а онда је уследила филмска акција.

Лично је, наоружан, са својим сарадником упао у Комесаријат, на лицу места пронашао доказе о сарадњи управе и запослених са шверцерима, такозваним црноберзијанцима, ухапсивши шефа овог органа. Уместо пуцњима, кривци су устрељени речима упућеним с његове стране: „Зар сте за то постављени, да пљачкате нашу сиротињу и гулите наш свет?! Уместо да се борите против порока, ви са пороком радите. Уместо да олакшате живој нашој српској деци, ви чините све да Српство пропадне!“.

У новије време корупција и криминал „хапсе“ српско друштво, а могло би другачије. Само кад бисмо мало боље научили историју!