Столар Синиша Стевић из села Мајиловац код Великог Градишта, прошле године дошао је у жижу јавности када је обелоданио да своје две куће и столарску радионицу која се простире на неколико стотина квадрата и опремљена је свим машинама, поклања породици која ће живети са њим и водити рачуна како о домаћинству, тако и о занатској радњи.
Столар Синиша Стевић из села Мајиловац код Великог Градишта, прошле године дошао је у жижу јавности када је обелоданио да своје две куће и столарску радионицу која се простире на неколико стотина квадрата и опремљена је свим машинама, поклања породици која ће живети са њим и водити рачуна како о домаћинству, тако и о занатској радњи.
Они су се доселили у Мајиловац, постепено преносили своје ствари у Синишин дом, али како су дани пролазили прича је добијала другачији епилог.
„Врло брзо показало се да су они очекивали да, изгледа, код мене дођу на издржавање. Све сам радио сам, одржавао кућу и радњу, а да од њих није било никакве помоћи. Мислио сам да ће се временом можда нешто променити, да им треба одређени период да се прилагоде, али слаба вајда. Све је остало исто. Осим што сам радио у домаћинству, морао сам да идем и за њих. Нисам више то могао да толеришем и морао сам им рећи да иду. Отишли су из моје куће пре петнаест дана“, изјавио је овај столар.
Иако разочаран, Синиша не одустаје од своје одлуке и нада се да ће ипак успети да пронађе добру и вредну породицу којој ће поклонити све оно што је за живота стекао, а што сигурно није мало.
„Ко зна колико сам финих људи пропустио, а који су се јавили. После овог што се десило контактирао сам неке који су ме раније звали, али сада пет пута мерим и једном сечем. Уколико не успем да пронађем, постоји и опција да своју радионицу дам у закуп ко хоће да ради, посао му је потпуно разрађен. Ја сам на измаку снаге и ред је да се мало одморим, а жао ми је да пропадне све што сам стварао годинама“, каже Синиша.
Стевић је деценијама уназад један од најпознатијих столара у том делу Србије. Испод његове веште руке изашло је на стотине производа од дрвета, а тежак рад и још тежи живот обележили су његов век.
„Све што имам после смрти остало би тој породици. Моја фамилија није се јављала годинама, тек сад кад је видела да поклањам куће, па бих са људима који дођу код мене потписао уговор како не би имали проблема да наследе имање. Да породица буде поштена и да никад не дозволи да се угаси славска свећа. То је једино што ја тражим заузврат, од оних који се одлуче да живе са мном и добију све оно што сам тежачким радом стекао“, закључио је Синиша.
Рина
