Хиландар и његове тајне: Монаштво чува духовно биће народа

0

Увођење у Хиландар, наслов је капиталног дела Владете Јанковића које доноси свеобухватну историју Свете Горе и саме царске лавре, средишта духовне константе српског народа више од осам векова. Због пандемије књига још није доживела промоцију, а аутор ексклузивно за Спутњик открива детаље дела у које је унео и свој интимни доживљај Хиландара.

манастир хиландар
Манастир Хиландар

Проф. др Владета Јанковић је први пут у Хиландар отишао 1979. године, када је сваки калуђер још живео сам, окупљали су се једанпут недељно на богослужењу, било је свега нешто више од десет монаха, старијих људи.

Признаје нам да је то био утисак који га је обележио за цео живот.

„Јако интензивно сам то доживео, а веома дубок утисак је оставио тадашњи проигуман, у то доба особеножића манастир и није имао игумана, него је Пресвета Богородица Тројеручица била игуманија. То је био старац Никанор. Још није било струје у Хиландару, имали су један агрегат који би укључили само кад перу веш, једанпут у неколико недеља. Био је у лошем стању, многе зграде су пропадале, али је искра живела и та дубока вера је нешто што човека просто прелије“, присећа се Јанковић.

Увођење у Хиландар — капитално дело Владете Јанковића

Он додаје да је старац одиграо пресудну улогу у његовој одлуци да у оквиру емисије Митови и легенде, коју је тада радио на Телевизији Београд, под тим насловом, ипак упозна јавност са Старим и Новим заветом, иако се плашио да ће тиме повредити искрене вернике.

„Важније је оно што је у посуди, од онога што на посуди пише“, саветовао га је старац.

Било је то време када у читавом систему образовања није било ни речи о Библији, а серије о Старом и Новом Завету. И десила се револуција, то је сјајно примљено код гледалаца.

Јанковић се у делу посебно осврнуо на долазак Растка Немањића на Свету Гору, читаоцу је приближио чињеницу да је, поред тога што га је отац као одбеглог седамнаестогодишњег младића тражио да се врати кући, Свети Сава за свет ван манастира остао богати краљевић који је био добар плен гусара који су кружили око полуострва. Монаси су га крили, прерушавали.

манастир хиландар
Берба – хиландарски виноград у Савином пољу / Фото: Задужбина Хиландара

Друга верзија о Светом Сави

Поред познате чињенице да се највећи српски светитељ и просветитељ замонашио у манастиру Светог Пантелејмона, он наводи и другу верзију тог догађаја.

„Постоје историјски извори који указују да није могао бити тако брзо замонашен, да је то процедура која траје, да се замонашио правим поступком, касније, у грчком манастиру Ватопеду. Очева потера се вратила необављена посла, он је на срећу нашег народа, наше културе, наше националне свести остао на Светој Гори још много година, а вративши се са ње учинио је за нашу нацију и оно што је њена култура, наслеђе више него и један други Србин.“

Посебни сегменти књиге говоре о јединственом правилу по коме жене не могу да бораве на Светој Гори, али наводе и примере којима је оно прекршено. Аутор објашњава зашто би присуство жена на Светој Гори све пореметило.

„Живот калуђера и уопште појам Свете Горе не би био то што јесте да постоје друге вредности које одвлаче пажњу од онога чему су они заиста посвећени. То је концентрација коју је тешко замислити за нас који живимо ван Свете Горе. То је нешто што би било неповратно поремећено. Данас у доба либералне мисли, у Европском парламенту је чак усвојена једна резолуција да је то нарушавање људских права, кретања, али грчке власти су врло чврсте и дан-данас је на снази одредба да се одлазак жена кажњава затвором, а дешавало се да се неке Немице, Швеђанке искрцају на обалу тек тако, за инат.“

Савино монашење, приказ из трпезарије Хиландара / Фото: Задужбина Хиландара

Многе фотографије први пут објављене

Јанковић додаје да књига није случајно опремљена са готово 400 фотографија, од којих су многе први пут изашле у јавност. Желео је аутор да монашку државу приближи и онима који у њу никада неће крочити, јер зна колико је Српкиња, и не само њих, надахнуто светогорским поривом.

Он нам открива и мање познате чињенице о најтежим данима Свете српске царске лавре, покушају преузимања Хиландара од Бугара, али и оних из новије историје, доласку Слободана Милошевића у светињу, а у видео-прилогу за Спутњик сведочи о траговима те нечасне посете.

Обнова од стравичног пожара сабрала Србе

Јанковић преноси и детаље обнове манастира који је добрим делом уништен у стравичном пожару 2004. године, а за Спутњик каже да је управо она из корена променила наш однос према Хиландару, сабрала нас је обнова која траје све време.

„И држава помаже, кад колико може, у почетку је било милион евра годишње, пало је на 400 хиљада, а сада опет, захваљујући председнику Вучићу који је одобрио да се обнова финансира до краја, обнова је готово завршена. Остало је можда двадесет одсто посла, али то ће све бити завршено до 2023. године, сигуран сам. Али оно што је најважније, сâм манастир је добио нову енергију. Буквално из пепела. Сада је тамо више од 40 калуђера и пет, шест искушеника. Живот пулсира, богослужења су редовна, игуман је сјајна личност, релативно млад човек који има природни ауторитет“, сведочи Јанковић.

Монаштво одржава духовну енергију нације

На крају разговора за Спутњик он се још једном осврнуо на саборност чије је огледало и спасовданска литија одржана прошле недеље у Београду, али и позив патријарха српског Порфирија монаштву да се моли за све нас. Јанковић каже да не треба заборавити да монаси, поред тога што се моле за наше спасење, чувају Хиландар и све наше светиње.

„Погледајте Косово, Дечане, погледајте оца Саву. Преживели смо под Турцима чувених 500 година захваљујући манастирима и свештенству и духовности која је пулсирала све време. То што је рекао патријарх је управо потврда тог уверења. Монаштво не држи само Цркву, ни само нацију, компромитовану реч коју човек више не сме ни да употреби, дотле смо дошли са либералном струјом. Неговање националне културе, у изворном значењу те речи — то је огромна заслуга монаштва која је ударна игла у духовној енергији којом сваки народ зрачи.“

Књигу Увођење у Хиландар, тај изузетан водич кроз извор духовне и културне баштине српског народа, издала је Задужбина Светог манастира Хиландара. Прича Владете Јанковића, који је више од тридесет година на челу Друштва пријатеља Свете Горе Атонске, његов је прилог обнови манастира, као и новац од сваког продатог примерка књиге.

Сенка Милош, Спутњик

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.