Пуне четири године је Лајковчанин Душан Миловановић детектором за метал истраживао Враче брдо у селу Ћелије код Ибарске магистрале, поприште жестоких борби у Колубарској бици. У пионирском подухвату археологије бојишта, из земље је извукао делове оружја, опреме и униформи, чауре и ордење, до сада непозната сведочанства из славног боја српске војске.
Душану Миловановићу су извори информација били ратни дневници српске и аустроугарске војске, за рад на терену и проналажење у земљи сакривених предмета користио је приручни детектор за метал који ради до 20 центиметара дубине, а мотив да се упусти у истраживање сваког педља од 16 квадратних километара простора на којем су се десетак дана током Колубарске битке жестоко тукле две војске, било је то што је пореклом из Ћелија.
Резултат је, уз мноштво откривених предмета, и мапа на којој је прецизно убележио положаје српских и аустроугарских јединица.
– Желео сам да откријем кретања јединица у периоду после преласка српске војске преко Колубаре и заузимања простора на десној обали реке, у области Врачег брда и Човке, па све до напуштања положаја средином новембра 1914. године. Прво сам истраживао где су били ровови, али се веома тешко уочавају, јер су у међувремену многи затрпани – прича главни пословођа за електронику и аутоматику површинског копа „Поље Б“ Рударског басена „Колубара“.
Локације дивизија
Како каже, ратна документација наводи да је на Враче брду била Моравска дивизија, наоружана домаћим пушкама типа „маузер кока“, а суседна Тимочка првог позива, која је била стационирана у правцу Лазаревца, имала је руске „мозин наган“.
– Проналазећи чауре у земљи, тачно сам лоцирао где су ове дивизије биле. И Дринска дивизија другог позива, лоцирана према селу Жупањац, имала је „мозин наган“ пушке. У ратним дневницима пронашао сам и податак да су Моравској као појачање упућивани пукови Тимочке дивизије, па сам настојао да установим и њихово кретање на положајима – каже Миловановић.
Седочанства судбине војника
Ручним детектором открио је и неколико пројектила, такозваних ручних „Васићевих бомби“, које су потом преузеле надлежне екипе МУП-а. Сем оруђа, Миловановићева колекција на овај начин прикупљена на терену где су се одигравали крвави сукоби, садржи и два ордена Петрова крста, споменице из 1913. године за учешће у Другом балканском рату, разне новчиће и дугмад са униформи српске и аустроугарске војске.
– Као што пронађене чауре показују тачан положај одређених јединица, лични предмети говоре о судбинама војника који су у борбама учествовали. Посебно ми је био занимљив један прстен направљен од турског новчића, по чему претпостављам да га је носио наш војник са југа Србије – истиче Душан.
Место у музеју
Коначно, како каже, спреман је да све нађене предмете уступи завичајном или војном музеју, с обзиром на то да они у додиру са ваздухом све више кородирају, па је неопходно да буду смештени у одговарајући простор.
– Колико ми је познато, код нас, сем мене, нико се још није бавио оваквим истраживањем, иако је такозвана археологија бојишта, како би се на основу пронађених предмета утврдили тачни положаји војске, постала светски тренд у историјској науци. Тако су, на пример, у САД до најситнијих детаља истражили чувену битку код Литл Биг Хорна – закључује Миловановић, који и даље чека да се јави неко заинтересован да преузме прикупљене артефакте Колубарске битке.
Мистерија Гвозденог пука
Миловановић је истраживао и терен где је, по подацима из ратних дневника, требало да се налази и чувени други пешадијски Гвоздени пук – на истуреном положају до река Љиг и Колубара.
– Заиста, на тим местима сам пронашао чауре и делове пушака типа „маузер кока“, којима су били наоружани, али документација наводи да је пук после неколико дана премештен на западни плато Враче брда, ка селу Ћелије. Међутим, претражујући тај терен, нисам могао да пронађем где се тај елитни пук српске војске тачно налазио – каже он.
Предраг Вујанац, Блиц
