Поједини црквени хроничари оставили су записе о изгледу Мајке Божје и њеним карактерним особинама. Уз њихову помоћ, из живота Богородице можемо сазнати којим се начелима руководила Пресвета Мајка Божја, како је изгледала и на који начин су јој текли дани после Вазнесења Господа, где је боравила и ко се о њој бринуо.
Према предању заснованом на речима свештеномученика Дионисија Ареопагита и светог Игњатија Богоносца, свети Амвросије Милански у спису О девственицама пише о Мајци Божјој следеће:
“Није она била само Дјева телом, него и духом, смирена срцем, обазрива у речи, благоразумна, немногоречива, богомудра, не брза на речи, стално је читала Свето Писмо, била је неуморна у трудовима, целомудрена у разговорима, говорећи са људима као пред Богом.
Њено правило је било: никога не увредити, желети свима добро, поштовати старије, не завидети другима, избегавати хвалисање, бити здравомислен, волети врлине. У њеним очима није било ничег суровог, несмотреног у речи, ничег неприличног у делима – скромни покрети тела, тих наступ, глас уједначен, телесне очи биле су код ње израз душе, отеловљење чистоте.
Све дане своје она је посветила посту. Сну се предавала само колико је нужно, али и тада, како је њено тело било смирено, дух је био бодар, понављајући у сну оно што је прочитано или размишљајући о спровођењу у дело постављених циљева или, пак, планирајући нове. Из куће је излазила само у цркву и то у присуству сродника. Уосталом, мада је и излазила из свога дома у друштву других, најбоља стража за себе била је она сама. Други су чували само тело њено, а о свом карактеру бринула је она сама…“, пише свети Амвросије Милански.
На основу предања, које је забележио црквени историчар Никифор Калист, Богородица је „била средњег раста или, како други сматрају, нешто виша од средњег. Боја њеног лица била је као боја пшеничног зрна. Њена коса је била светлосмеђа и мало златаста, бистре очи боје зреле маслине, обрве повијене и тамне, нос мало издужен, уста боје лица и испуњена слатким речима, лице није округло нити оштро, него некако издужено, шаке и прсти дугачки…
У говору са другима чувала је уравнотежност, није се смејала нити збуњивала, а посебно се никада није гневила… Увек једноставна, без и најмањег притворства, без мекуштва. Она у исто време бејаше оличење најузвишеније смирености. Хаљине њене беху једноставне, без икаквих украса, као што то показује њен свештени покров на глави који се до данас сачувао. Укратко речено, у свему њеном беше присутна огромна благодат”, бележио је историчар Никифор Калист.
Живот Пресвете Богородице по Христовом страдању
После Вазнесења Господњег, о Мајци Божјој се старао апостол Јован Богослов, а у његовом одсуству Пресвета је живела у кући његових родитеља, у близини горе Елеонске.
За све апостоле и верујуће, она је била прва утеха и поука. Беседећи с њима, Мајка Божја је говорила о чудесним догађајима Благовести, бесеменог зачећа Христа Спаситеља и рођења Христовог, његовог детињства, младости и уопште земаљског живота.
Као и апостоли, она је својим присуством, речју и молитвама градила и утврђивала Христову Цркву. После силаска Светог Духа на дан Педесетнице, свети апостоли су неких десетак година боравили у Јерусалиму, служећи спасењу Јудејаца, са жељом да Пресвету Богородицу што чешће виђају и од ње чују божанске речи.
Многи новопросвећени вером хришћанском долазили су, чак у Јерусалим, да би чули и видели Пресвету Богородицу. Сачувана је посланица светог Игњатија Богоносца из Антиохије упућена апостолу Јовану Богослову, која гласи:
“Многе жене код нас желе да посете Пресвету Богородицу и дотакну прса која су хранила Господа Исуса, као и да од ње чују многе тајне. Код нас се пронела њена слава о Дјеви и Мајци Божјој, испуњеној благодаћу и свим врлинама. Каже се да је она у току прогона и недаћа увек радосна, да у невољи и беди не подлеже огорчењу, не гневи се на непријатеље, него им чини добро, у благостању је кротка, према сиромашнима милостива и увек спремна да им помогне колико год може, снажна је у вери… Неисцрпно је њено трпљење када јој се подсмевају учитељи јудејски и фарисеји. О њој су нам казивали људи, достојни сваког поверења, да се на основу њене светости види сједињеност ангелске и људске природе. Све ово побудило је код нас безмерну жељу да видимо то небеско чудо и тако прекрасну светлост.”
У другој посланици, свети Игњатије Богоносац пише апостолу Јовану Богослову:
“Ако само будем био у могућности, доћи ћу к теби да се видим са свима светим верницима који су сабрани око тебе, а изнад свега желео бих да видим Мајку Исусову, о којој говоре да код свих изазива дивљење, љубав и поштовање и сви би хтели да је виде. Како и не бих желео да видим Пресвету Богородицу, да са њом разговарам, са оном која је родила истинитога Бога!”
За време прогона које је подигао Ирод против младе Цркве Христове (Дап. 12, 1-3), Пресвета Дјева Марија се, заједно са апостолом Јованом Богословом, склонила на 43 године у Ефес, где је овом апостолу било одређено да проповеда Eванђеље.
Пресвета Богородица је посећивала Хришћане и у другим градовима. Она је била у Антиохији код светог Игњатија Богоносца, коме је писала: “Доћи ћу са Јованом и тебе ћу са твојима видети.”
Пресвета Богородица је, такође, била и на Кипру код светог Лазара Четвородневног, који је био тамошњи епископ, затим на Светој Гори Атонској, о којој је, како сведочи свети Стефан Светогорац, Мајка Божја рекла: “Ово место ће мени бити додељено, дато ми од сина и Бога мога. Бићу пред Богом заступница овога места.”
