Мали Кубанац за 3 месеца научио српски у школи у Београду: „Мама, ја сам био са својим пријатељима“

0

Учење језика је почело од команди уђи, изађи, дођи, питања како се зовеш, колико имаш година

кубанац
Фото: И. Маринковић, Новости Printscreen

Од 23. септембра, Тим је другар из одељења. Иако је, по доласку у Београд, знао само шпански, захваљујући својим новим пријатељима и учитељици Светлани Бабић, Хоакин је већ за три месеца, почео да се споразумева на српском. Љубав, поштовање и разумевање, које је цела породица доживела у земљи хиљадама километара удаљеној од њихове матичне државе, учинила је да одлуче да заувек остану у Србији.

Родитељи Лидиће и Јамел, професори социологије и филозофије на Универзитету у Хавани, откривају да свој и живот своје деце нису више видели на Куби. Велика економска криза, политичка ситуација, брига за образовање, утицали су да „купе карту“ у једном правцу. Претходно су морали да нађу посао. Иако не раде у струци, кажу да су срећни. Помогла им је Јелена Живојиновић, наш конзул на Куби. Одмах по доласку у Србију, знали су да нису погрешили, преносе Новости.

– Колега мог супруга је ожењен Српкињом и од ње смо чули за вашу земљу – прича Лидиће и додаје:

– Кубанцима треба виза за већину земаља, а Србија није међу њима. Људи су овде другачији од оних у остатку Европе. Слични су нама, пријатељски расположени, насмејани, спремни да помогну. Одмах по доласку смо се осетили, прихваћеним. Брига, како ће се деца снаћи, нестала је већ првог дана. Када ми је Тим после школе, за своје другаре, рекао „Мама, ово су моји пријатељи“, кренуле су ми сузе.

Тима смо затекли у учионици. Помало збуњен пажњом која му је поклоњена, на српском нам је рекао да је срећан и да воли своје другаре. Редом је набрајао имена. Похвалио нам се и знањем таблице множења, коју зна најбоље у одељењу. Маму и тату је „обавестио“ да сутра не иде у школу, пошто је слава Свети Сава.

Учитељица Светлана Бабић каже да јој је рад са Тимом највећи изазов, иако их је у три деценије дугој каријери, било много. Она истиче, да је бити учитељ позив, а не посао. Ствар жеље и мисионарског рада.

– Када ми је, испред учионице дошла дивна породица, видела сам уплашене људе, страх у очима коме предају дете – прича Светлана и додаје:

– Децу нисам имала времена ни да припремим. Рекла сам им: „Другари, дошао нам је друг са Кубе, који не говори ни српски, ни енглески језик“. Он се представио, а онда су и они. На табли су нацртала кубанску заставу, фудбал, оно што знају. Онда су почели невербално да комуницирају са Тимом. Прва и најсимпатичнија ситуација је када је дечак узео Хоакимову руку и почели су да је обарају. Онда су га спонтано грлили, цртали.. За 45 минута се играло, певало, причало. Он није био „унезверен“ и „изгубљен“, него је изашао из учионице и рекао својој мами – „Мама, ја сам био са својим пријатељима“.

Учење језика је почело од команди уђи, изађи, дођи, питања како се зовеш, колико имаш година. Учитељица је учила три шпанске речи, Тим три српске. Бабићева истиче да је реч о изузетно паметном детету. Како му не би додатно отежавали, писали су латиницом. Дан по дан, он је почео да изговара речи.

кубанац
Хоакин са учитељицом Светланом Бабић / Фото И. Маринковић, Новости

– У децембру деца играју између две ватре, а Тим бодри своје другаре дозивајући их по имену. Говори им Реља напред, Лука назад, лево, горе – наводи учитељица и додаје:

– Они се сви крећу, а он вежба српски. Да није било вршњачке едукације, свакодневне љубави, отвореног срца, не бих могла ништа да урадим. Школа није само множење и дељење, то ће и без мене да науче. Учење је процес који траје, ми нисмо проценитељи, него смо вође кроз тај процес и мотиватори, а пре свега емотивна људска бића.

Тимова породица је, поред љубазности Београђана, одушевљена градом и посебно фасцинирана старим грађевинама, са модерним рекламама.

Тим је, једном приликом, дошао само у дуксерици. Пошто је захладнело другари су нашли јакну и дали му да обуче. Како би се што брже прилагодио деца су га пратила до тоалета, објашњавали му кад је велики одмор, када да једе, коју свеску да извади. Смењивали су се свакога дана поред њега. Он је само ћутао, гледао и сналазио се.

Највише муке родитељима задаје хладноћа, поготово мами. Каже, током најхладиније зиме, на Куби је од 15 до 18 степени.

Међутим, зими су се обрадовали Тим и његова двогодишња сестра. Обожавају да „пливају“ у снегу, да се грудвају. Кажу да чекају Божић Бату да дође на санкама.

Телеграф / Новости

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.