Ако не престанеш да шаљеш убице, ја ћу послати једног врло брзог у Москву и сигурно нећу морати да шаљем другог, написао је Тито Стаљину 1948. године.
Човек није господар речи које је већ изрекао, како каже стара пословица, и истина је да свака изговорена или написана мисао више не припада власнику него се умоножава у умовима других, производећи добро или зло. Особито данас се речи врло лако пишу и изговарају, без свести о њиховој тежини и исправности, без познавања прилика о којима се говори, међутим, колико се свет споро мења показује и збирка Писма која су променила свет Сајмона Сибага Монтефјореа, (у издању „Лагуне”), популарног британског историчара, професора Бакингемског универзитета, члана Краљевског књижевног друштва и романописца, аутора многобројних историјских телевизијских серијала и филмова.
Војни диктатор Пајанх, старог египатског града Тебе, кратко је написао својој жени како да поступи са издајницима: „Нареди да ту двојицу стражара доведу у моју кућу, брзо откриј све што знају, а онда их убиј и током ноћи баци у реку.” Што би се данас казало ‒ твитерски прецизно, кратко и јасно…
У овом делу Монтефјоре је сабрао преписку интригантних повесних личности, уметника и политичара, запазивши у уводу да је изабрао писма која су писали фараони пре три хиљаде година, сачувана у заборављеним библиотекама палих градова, као и писма написана у савремено доба. Зна се да данас класична писма мало ко пише, да преовладава електронска преписка и аутор указује на то да је златно време писања писама било од 15. века до употребе телефона тридесетих година 20. века, а да су готово нестала доласком мобилне телефоније и интернета деведесетих година истог столећа.
Ова антологија садржи писма изворно написана клинастим писмом, затим, на папирусу, на пергаменту, а подељена је на одељке по којима су груписана као љубавна, породична, стваралачка, храбра, откривалачка, туристичка, ратна, крвава, разарајућа, пријатељска, пристојна, ослободилачка, судбинска, опраштајућа… Када будућа краљица Елизабета Прва моли своју полусестру краљицу Мери да јој поштеди живот, та преписка припада породичним односима, као и она у којој Јозеф Други треба да објасни зашто његова сестра Марија Антоанета и Луј Шеснаести не знају да конзумирају брак.
У љубавним писмима изгарали су Хенри Осми и Ана Болен, Фрида Кало и Дијего Ривера, Анаис Нин и Хенри Милер, Катарина Велика и кнез Потемкин. Сулејман Величанствени писао је султанији Хурем око 1530. године: „Пролеће моје, љубави моја веселог лица, обданице моја, мили мој насмејани листе… Моје зеленило, мој шећеру, моја ружо, једина која ме не жалостиш на свету…”
За Монтефјореа, као врсног познаваоца руске историје и аутора књиге Катарина Велика и Потемкин, затим дела Стаљин: На двору црвеног цара (које је овенчано наградом за најбољу књигу године у области историографије, као и Британском наградом за књигу године), биографије Млади Стаљин (која је добила низ награда међу којима су Велика награда за политичку биографију Француске, британска „Коста”, признање „ЛА Тајмса”, па и аустријска награда „Крајски”), али и биографија великих градова попут Јерусалима и Рима, сабирање овако пикантних писама свакако да је била посластица. Као проучавалац Стаљиновог живота и истражитељ његових архива, он запажа да је руски диктатор током двадеседетих и тридесетих година 20. века својим сарадницима писао дуга писма, али да је то престао да чини успостављањем телефонских линија. Али док их је писао током својих чистки, од 1937. године, у којима је страдало близу милион невиних људи, то је изгледало овако: „Зар није време да притиснемо тог господина и приморамо га да призна своја прљава дела?”
Владимир Иљич Лењин слао је писма својој тајној полицији о погубљењима цивила све у интересу револуције: „Обесите (и постарајте се да се вешање обави јавно) најмање стотину познатих кулака, богаташа и крвопија, објавите њихова имена, одузмите све жито од њих, одредите таоце у складу с јучерашњим телеграмом.”
Марксизам је поново у моди, каже Монтефјоре, па у своју збирку додаје и по данашњим мерилима политички некоректну преписку Маркса и Енгелса, који богато изливају антисемитизам и расизам поводом њиховог супарника Ласала, речима као што су „црња” и „Јеша”. Како тек тоталитарно изгледа писмо којим је Т.С. Елиот одбио објављивање Животињске фарме Џорџа Орвела, када му је написао да је то „једноставно негативна књига” и да не критикује с праве тачке тадашњу политичку ситуацију, а то је била 1944. година, када је Стаљин био савезник у борби против Хитлера. Монтефјоре ову одлуку Елиота сматра једном од најсрамотнијих грешака у историји издаваштва.
Само Махатма Ганди могао је да напише тако пристојно писмо Хитлеру, показавши да је могуће бити човек и када се све руши и гори, и да му саопшти 1940. године: „Ми не сумњамо у вашу храброст и оданост отаџбини, нити верујемо да сте чудовиште, како вас приказују ваши непријатељи. Али оно што сте написали и изјавили, као и изјаве ваших пријатеља и следбеника, несумњиво показују да су многи ваши поступци чудовишни и неприлични људском достојанству, нарочито мени који верујем у универзално пријатељство. Мислим на понижење Чехословачке, силовање Пољске и прождирање Данске…”
Не само да је важно шта се каже но и начин на који се то изражава, па је добар пример и Титово писмо Стаљину из 1948. године, опасно колико и духовито, па личи на део неког шпијунског филмског сценарија: „Престани да шаљеш људе да ме убију! Већ смо ухватили петорицу, од чега једног с бомбом и једног с пушком. Ако не престанеш да шаљеш убице, ја ћу послати једног врло брзог у Москву и сигурно нећу морати да шаљем другог.”
Пре више година код „Геопоетике” објављена је слична књига Музеј преписке Шона Ашера, па код „Евробука” Говори који су променили свет, дела која су, као и ово, препуна одлучујућих речи, али која показују, како је то једном формулисао Чарли Чаплин, да нам је моћ потребна само када неког желимо да повредимо, а да је за све друго довољна љубав.
Марина Вулићевић, Политика
