Миодраг Зарковић: МАТЕЈ ПЕРИШ – ХРОНИКА НАЈАВЉЕНЕ СМРТИ СРПСКОГ ДРУШТВА

1

Има Хрвата који долазе у Београд јер га истински воле, чак ако и немају иста осећања према Србима или Србији. Има Хрвата који воле да долазе у Београд првенствено да би, разбацујући се парама, самима себи наново потврђивали да су изнад Срба.

матеј периш
Матеј Периш – испраћај / Фото: Зоран Илић, Рингиер

У какве Хрвате је спадао Матеј Периш, прве, друге или неке треће, може само да се нагађа, али какав год одговор био, наравно да ни он ни његова породица не сносе никакву одговорност за то како је његова трагична смрт злоупотребљена у српској јавности.

Кривица за ту, скоро петомесечну бруку, пада искључиво на један део српских грађана, који је још у првим данима текуће године појурио да на сав глас просипа бригу или тугу за Перишем. При чему велики број њих вероватно није ни свестан какву је штету наносио друштву и држави у којој живи.

Јер, ако су Београд и Србија толиком пажњом за случај Периш ”показали људско лице”, како се често може чути, да ли то значи да би, да је којим случајем пажња изостала, испало да Београд и Србија немају дотично ”људско лице”?!

Проистиче ли онда да Београд и Србија не показују ”људско лице” када се са равнодушношћу односе према другим, сличним случајевима страдања? А није да их нема.

И уопште, због чега се Београду и Србији непрестано намеће обавеза да ”показују људско лице”? Ваљда, ако га не покажемо, и то тачно онако како би замислио продуцент какве холивудске сапунице, онда мора бити да га и немамо!

Филаделфија, међутим, није застала у бризи и болу када је прошле године један Србин свирепо убијен на њеним улицама. Није ни Чикаго када је, пре неколико лета, један љубоморни манијак убио своју девојку, Српкињу, Нико тада од Филаделфије или Чикага није очекивао да ”покажу људско лице”, нити их оптуживао да га немају зато што су описане злочине испратили са неузбуђеношћу својственом великим градовима, свиклим на такве случајеве.

Зa Београд и Србију, авај, као да вечито важе нека посебна правила. Она која не важе за Филаделфију и Чикаго. Или Сплит.

У Сплиту премлаћују српске спортисте. Осим ако су Црногорци. У Сплиту разбијају аутомобиле са српским таблицама. У Сплиту, као и другим хрватским срединама, кидишу на све што је написано ћирилицом.

То наравно не значи да би у Србији требало тући хрватске спортисте или палити хрватска возила. Али Хрватска мора постати безбедна за Србе. А то се не постиже јавним оплакивањем Матеја Периша, или пак полагањем рачуна хрватској полицији.

Било би занимљиво када би се неко од ових душебрижника, који Београду и Србији захваљују на томе што су у случају Периш ”показали људско лице”, усудио да улицама Сплита прошета некакав натпис на људској ћирилици. Тада би њихова ”саосећајност”, њихова ”потрешеност једном трагедијом”, биле кудикамо уверљивије. Овако, међутим, сав тај патос, који су нештедимице просипали безмало пет месеци, подсећа само и једино на потчињеност. Пре свега менталну, која је заправо и страшнија.

Колико су затровали српску јавност, могу да посведоче и горе наведена питања, на која они сами упорно избегавају да пруже било шта што личи на одговор. Ако их питате о последицама тога што су Матеја Периша упадљиво и недвосмислено издвојили као случај вишег, ако не и највишег реда, у односу на остале, упоредиве трагедије, узвратиће са ”па зар ти није жао јадног дечка и његове породице”, или неком другом емотивном распродајом. Јер се њихов живот и састоји само од осећања која су на непрестаном попусту, а уз то су и разметљиво изложена у излозима које зовемо гласилима.

Периша, иначе, упорно зову ”дечко”, иако је реч о сасвим одраслом човеку. Младом, али одраслом.

То неодољиво подсећа на обичај Александра Вучића и њему наклоњених аналитичара те новинара, да сина му Данила зову дететом. Иако је и Данило биће увелико одрасло, па самим тим и одговорно за своје поступке.

Врло је вероватно да огромна већина тих душебрижника нису гласачи СНС-а или Вучића. А ипак, оваквим приступом само му олакшавају останак на власти, јер стварају друштвене околности у којима Вучићево свакодневно пренемагање, кукумавкање и запомагање није никакав изузетак, него, напротив, нешто што се савршено уклапа у обичаје чак и његових политичких противника.

И то је тако зато што су они његови политички, али не и идеолошки противници. Јер идеологију немају ни они ни он.

Нису они против ”великосрпског национализма” зато што су макар сагледали шта би тај израз могао да подразумева и какви би му били циљеви. Не, они су против ”великосрпског национализма” зато што су научени да тој митолошкој појави приписују одговорност за свако лично незадовољство – свеједно да ли оправдано или умишљено.

црна гора
Миодраг Зарковић

Нису они изучавали ”великосрпски национализам” па на основу тога установили како се он можда испољио у случају Периш. Не, они само ”знају” да, ако не закукаш углас са њима, мора да мрзиш Хрвате!

Ако си се још усудио да се запиташ над њиховим кукањем, онда ти ни Хаг не би био незаслужена казна…

И тако они, нехотице, стварају друштвену климу у којој за идеологије напросто нема места. Као што нема простора за било шта промишљено, за ишта потковано темељним закључцима. Зато се о, рецимо, могућим санкцијама Русији расправља скоро искључиво кроз призму новчане користи и последица (иако оне чак ни по тој рачуници не би имале никакво оправдање), док се сасвим занемарује њихова неморалност!

То је као када бисте о филмовима расправљали само на основу тога колико су пара зарадили на благајни, а не по њиховим уметничким дометима или пропустима.

У таквим условима, политички недоношчићи попут Вучића, Ђиласа, Шормаза, Вулина, Маринике, Борка… постају правило, а не изузетак. Њима таква средина изразито погодује. А вештачка халабука око Матеја Периша допринела је одржавању те средине више него иједан догађај у последњих неколико година.

1 коментар

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.