Пре тачно 60 година отпочела је најопаснија ситуација у историји човечанства после Другог светског рата, позната под именом “Кубанска криза”, односно “Кубанска ракетна криза”. 15. октобра 1962. агенти ЦИА-е открили су да Совјетски савез на Куби припрема атомску клопку за САД.
Анализом фотографија које је дан раније, 14. октобра, амерички шпијунски авион У-2 снимио изнад кубанске провинције Пинар дел Рио, амерички обавештајци су открили да су Совјети код града Сан Кристобала – 80 километара југозападно од Хаване – поставили нуклеарне ракете типа СС4 с дометом преко 2000 км (што је значило да могу досегнути велики део територија САД-а) и максималном брзином више од 9200 км/х (што је значило да америчке циљеве могу погодити у врло кратком року, пре него што САД успе да узврати напад).
Дан потом, 16. октобра, ЦИА о овом открићу обавештава председника САД-а Џона Кенедија, који одмах сазива саветнике и војни врх: тако је почела Кубанска криза, коју амерички историчар Артур Шлезингер Млађи. назива “најопаснијим тренутком у људској историји”.
Тај тренутак је у суштини трајао свега две недеље: од 14. до 28. октобра 1962, када су Кенеди и тадашњи вођа СССР-а Никита Хрушчов постигли договор да ће СССР повући ракете с Кубе, а да ће САД заузврат уклонити своје ракете из Турске и Италије. Међутим, у те две недеље свет је био на рубу нуклеарног рата: пошто су амерички бродови опколили и блокирали Кубу, Москва је према обали САД-а послала нуклеарне подморнице.
Атомски рат две велесиле чинио се неизбежним: историчари тврде да су нас тог октобра 1962. дословно сати делили од потпуног уништења живота на Земљи. Никад пре ни касније људски род се није нашао толико близу нуклеарном Армагедону.
Писмо Че Геваре
Увертира у Кубанску кризу одиграла се три године раније на другом крају света: те 1959. САД у две јужне НАТО чланице поставља нуклеарне ракете средњег домета типа Тор и Јупитер: 30 комада у Италији и 15 у Турској. Москва је из Турске била као на длану: ракети је до Кремља требало само 16 минута, чиме је СССР-у радикално скраћено вријеме за одбрану главнога града и евентуални одговор. Те ракете су у оперативни положај постављене у априлу 1962. што је у Москви изазвало аларм: СССР је одлучио да одговори, пребацивши се у само “двориште” Америке – на Кубу.
Три године раније Фидел Кастро и Ернесто Че Гевара спровели су на Куби социјалистичку револуцију, на шта је председник САД-а Двајт Ајзенхауер увео Куби ригорозне санкције – које трају и данас – док је његов наследник Кенеди наредио ЦИА-и да организује војну инвазију на Кубу и свргне Кастра. Управо је та неуспешна инвазија у Заливу свиња из априла 1961. учврстила Кастрову власт и Кубу окренула према СССР-у: пошто је у три дана поразио ЦИА-ине плаћенике, Кастро је на Куби постао још популарнији, а с њим и револуција.
О томе сведочи и чувено Чеово писмо Кенедију из августа 1961: “Захваљујем Вам на Заливу свиња. Пре Ваше инвазије револуција је била слаба. Данас је чвршћа него икада.”
У тим условима совјетски вођа Хрушчов је знао да може рачунати на младу комунистичку владу у Хавани, те је у мају 1962. – месец дана пошто су америчке ракете у Турској постале оперативне – креће тајна совјетска операција Анадир: Совјети на Куби инсталирају ракете средњег домета СС-4 и размештају 40.000 војника ради одбране острва од могуће инвазије САД-а.
Већ до лета на Кубу стиже више од 60 совјетских бродова. Америчке службе су их уочиле, али су сматрале да Совјети довлаче само копнено наоружање попут тенкова: нуклеарне ракете биле су добро скривене. Амерички шпијунски авиони У2 у августу су у кубанској регији Пинар дел Рио снимили више лансирних места и ракетних рампи, али Вашингтон је мислио да се ради о ПВО систему.
С пуном истином ЦИА се суочила тек 15. октобра, кад су фотографије снимљене шпијунским авионима недвосмислено показале да се ради о нуклеарним лансирним рампама. Кенеди је о томе обавештен дан касније.
Телеграми Никите Хрушчова
Кенедијеви саветници износили су разне дипломатске предлоге за решавање ситуације, док је војни врх заговарао бомбардирање Кубе и инвазију на острво. Страхујући да би то изазвало совјетску инвазију на Берлин и тотални рат, Кенеди одбацује радикалне предлоге својих генерала и одлучује се за најблажу војну опцију – поморску блокаду Кубе. О томе је америчку јавност обавестио у ТВ обраћању 22. октобра увече, наводећи да блокада Кубе ступа на снагу 24. октобра у 10 ујутро.
У том драматичном говору Кенеди открива америчком народу у каквој је потенцијалној катаклизми изложен, те захтева од Хрушчова да хитно повуче ракете с Кубе, јер ће у противном САД извести атомски напад. Те ноћи САД први пут у историји проглашава војну приправност највишег нивоа ДЕФКОН 2.
Ускоро су 54 америчка ратна брода и носача авиона опколила Кубу, блокирајући и совјетске бродове у тамошњим лукама. У оштрој ноти Хрушчов поручује Кенедију да та “гусарска” операција води у нуклеарни рат (шаљући истовремено према Куби четири дизел-подморнице Фокстрот, наоружане торпедима с нуклеарним бојевиим главама), а Кенеди му одговара да је био присиљен на поморску блокаду како би проузроковао повлачење ракета с Кубе.
Уследили су најнапетији дани у модерној људској историји. По читавом свету људи су излазили на мировне шетње, тражећи да се оконча криза која прети уништењем живота на планети.
Расплет је почео 26. октобра увече, кад Хрушчов шаље Кенедију први од два телеграма: “Предлажем да САД прогласи како неће напасти Кубу и како неће помагати нити једну војску која би могла напасти Кубу. Ако до тог прогласа дође, онда више нема ни потребе за нашим оружјем на Куби.”
Амерички врх читаву ноћ разматра опције, а ујутро у Белу кућу стижу најновије вести из ЦИА-е: нове фотографије указују да је пет од шест ракетних рампи на Куби “у потпуности оперативно”, те да је почело и груписање совјетске војске за напад. И баш кад Кенеди одлучује да прихвати совјетски ултиматум, из Москве око 11 ујутро стиже нови телеграм од Хрушчова, с пуно снажнијим ултиматумом од синоћњег:
”Забринути сте око Кубе. Кажете да Вас то узнемирава јер је Куба само 90 миља од обале САД-а. Али Ви сте поставили нуклеарне ракете у Турску, дословно уз нас… Стога предлажем ово: ми ћемо макнути своје ракете с Кубе, ако Ви исто учините у Турској.”
У Белој кући настаје нова жучна расправа, коју прекида вест да је совјетска ПВО изнад Кубе оборила амерички авион У2, те да је пилот Рудолф Андерсон погинуо. Амерички генерали траже од Кенедија да поступи према ранијем договору – који је предвиђао да у случају совјетског рушења америчког авиона изнад Кубе САД покреће војну акцију – али Кенеди одустаје од тог плана и за јавност припрема извештај у којем се наводи да је дошло до несрећног случаја пада авиона.
Међутим, највећа драма тог 27. октобра – који је касније прозван “црна субота” – одвијала се у дубинама Атлантика, у водама око Кубе.
Спаситељ Василиј
Амерички бродови тог су дана уочили совјетску подморницу Б-59 па су је стали гађати дубинским бомбама – како би је присилили да изрони – не знајући да је опремљена торпедима с нуклеарним бојевим главама те да има наредбе да у случају напада узврати паљбу. Како није могао успоставити комуникацију с Москвом, капетан подморнице Валентин Савицкл закључио је да је Трећи светски рат већ почео и хтео је да испали нуклеарни торпедо, а подржао га је и политички комесар. Међутим, било је нужно да се с тиме сложи и трећи присутни официр – капетан Василиј Архипов. А Архипов је рекао “не” и тиме вероватно спасио свет.
Архипов је и у таквом тренутку остао прибран. Успео је чак и да убеди Савитског да изда наређење о изроњавању и сачека упутства из Москве о даљим корацима. Званични совјетски документи и даље носе ознаку тајности, али руски репортер и писац Александер Мозговој и сведочење обавештајног официра Орлова сугеришу да је Аркипов убеђивао Савитског да брод није у опасности.
Руска подморница на крају је испловила на површину и вратила се ка Русији.
Вратимо се на тај дан. Кенеди је тог драматичног 27. октобра 1962. одбио да послуша своје генерале и наредити инвазију, него је уместо тога брата Роберта послао на састанак са совјетским амбасадором у САД-у Анатолијем Добринином, да му пренесе како Америка пристаје да да гаранције да неће нападати Кубу, као и да ће повући ракете из Турске и Италије под условом да Совјети повуку своје ракете с Кубе.
Притом је Кенеди успео да намоли Хрушчова да се тај други део споразума – о повлачењу америчких ракета из Турске – не објављује у јавности, како Бела кућа не би испала губитник, а он лично слабић. Хрушчов је пристао на тај уступак.
Окончање кризе
То је био крај Кубанске кризе: у недељу, 28. октоба ујутро Хрушчов је преко Радија Москве наредио да се ракетне базе на Куби демонтирају и нуклеарно оружје врати у СССР, док се одмах потом огласио и Кенеди, поручивши да ће САД “поштовати неповредивост кубанских граница” и да се “неће мешати у унутрашње послове Републике Кубе”.
Оба лидера испоштовала су договор: до 9. новембра 1962. повучен је задњи совјетски нуклеарни пројектил с Кубе, док је 25. априла 1963. министар одбране САД-а Роберт Макнамара обавестио Кенедија да ће тих дана бити повучен и задњи амерички нуклеарни пројектил из Турске. Тиме је Кубанска криза отпловила у историју, гдје је мировала пуних шездесет година, да би опет оживела у нашем времену, када је отпочео напад Русије на Украјину.
Те 1962. људски род је имао срећу да му о судбини одлучују двојица лидера који су до задњег часа, успркос свим емоцијама и искушењима, сачували здрави разум, рацио и свест о последицама своје евентуалне брзоплетости. Данас тек треба видети какве смо среће са актуелним лидерима у Белој кући и Кремљу.
Стевица Рајчетић, Слободна Далмација
