Нико са сигурношћу не зна одакле се тачно, ни када и са ким, млади четрнаестогодишњи Алојз обрео у Београду. Његово име, као власника радње, помиње се у трговачко – занатлијском попису са самог почетка двадесетог века, уз податак да је радња основана 1897. године.
Када је чуо да је, услед осећаја усамљености и туге за недавно преминулом мајком, његова служавка Анка Новачки покушала самоубиство испијањем живе соде, гос’н Алојз Новотни, угледни београдски кобасичар, био је прилично изненађен и веома тужан. Никако му није било јасно како у тој раздраганој и вредној девојци није приметио дубоко скривану тугу и осећај потиштености, који је она, очигледно, пред другима веома успешно крила.
Запослене у својој кући, и у кобасичарској радњи, доживљавао је као чланове породице, јер, сматрао је, само тако се може успешно пословати и бити срећан. „Изеш такву срећу ако ти имаш, а други око тебе се злопате“ – сматрао је. Молио се Богу да се несрећница што пре опорави, а он и супруга Ана ће се потрудити да јој помогну колико год буде требало.
Свој хуманизам није уопште истицао, али је сваком било јасно о каквом човеку и комшији је реч. За разлику од других мајстора из његове бранше, чувене „ситнице“; крајеве салама, кобасица и сланинице, није продавао, него је налагао запосленима да целокупну количину скупљену у току дана правилно распореде у папирне фишеке и крајем дана разделе сиромашним комшијама, којих је у Сарајевској улици било поприлично.
Нико са сигурношћу не зна одакле се тачно, ни када и са ким, млади четрнаестогодишњи Алојз обрео у Београду. Његово име, као власника радње, помиње се у трговачко занатлијском попису са самог почетка двадесетог века, уз податак да је радња основана 1897. године.
У објекат у Сарајевској 57 Алојз се преселио после 1909, када је подигнута кућа, а каријеру је ипак започео на Теразијама.
Због изузетног квалитета производа нашао се и на листи Дворских добављача, што је било посебно признање које је, према неким изворима, у то време било релативно лако стећи – путем препоруке која је могла бити утемељена, али и није морала, као и путем куповине – али се у овом случају може поуздано рећи да је Новотни ту титулу апсолутно заслужио квалитетом рада.
Гос’н Алојз је годинама стицао иметак, али су неповољне економске прилике, а касније и политичке, утицале на то да се имовина топила и смањивала попут масних чварака у великом казану. Новац су појели банкари и инфлација, некретнине национализација, али он није много марио за то. Можда се у себи јео, али срећу коју му је подарила ћерка јединица Лудмила, рођењем два унука, нико му није могао одузети. Посебно задовољство чиниле су му шетње Сарајевском улицом, у друштву са унуцима Миланом и Момиром. Поносно би их показивао комшијама које је успут сретао, а који би се при сваком сусрету изнова чудили „кад пре порастоше толики“. Скоро ритуално, шетње би се завршавале на ћошку са Дурмиторском улицом, где би се уз једну орошену криглу пива и два сока од малине наздравило животу и неизмерној срећи.
А срећа га је пратила до дубоке старости, када је због доброте био награђен највећом могућом наградом – дочекао је да и праунуку Милу придржи у свом крилу.
Зоран Живковић, ФБ Био једном један Београд
Наслов, лектура/коректура: Хронограф
