Срби каквих више нема. Снагу и етику народа појели су Велики рат, југословенство, хрватски геноцид, титоизам, агресија Запада и отровни мит о ЕУ. Данашњи Срби само су сенка сенке својих предака. Данашњи Срби оћутали су срамно поклањање осмовековне националне и црквене историје ВМРО расколницима из Македоније. Данашњи Срби, бојим се, на све ће да пристану, на сваку издају и самоуништење. Питање је шта ће данашњи Срби да оставе сутрашњим Србима. Ако их уопште буде…
Голуб Јанић, рођен у Маврову (данашња република Македонија) 1853. године, а умро у Београду 1918. Пореклом је из српског мијачког племена. Голуб и његови преци су долазили на печалбу у Београд као и већина становништва данашње републике Македоније. Био је један од најбогатијих људи у Србији почетком 20. века.
Свакодневно пролазимо Теразијама и ретко ко примети натпис на фасади хотела Балкан да је Голуб Јанић ктитор овог хотела који је поклонио Србији.
Основао је Друштво (Коло) српске браће, што је пандан Колу српских сестара. Основни задатак Српске браће био је да помаже слободарски и национални покрет у Старој Србији и Македонији, као и да пружа моралну и материјалну помоћ угроженом српском народу, свуда где се укаже потреба. Голуб се борио као добровољац у српско-турским ратовима 1876. – 1878. Био је водећи финансијер и најутицајнија личност српске заједнице из Старе Србије.
Један је од оснивача Централног револуционарног тајног одбора у Београду, или Српског комитета, који је од септембра 1903. руководио пребацивање четничких јединица преко границе у Стару Србију (данашњу Северну Македонију) и борбу са Турцима и бугарским егзархистима.
У потопљеној цркви светог Николе на Мавровском језеру на звонику и даље стоји табла о ктиторству Јанића (слика од летос).
После Голубове смрти, хуманитарни и задужбинарски рад наставила је његова жена Босиљка (Задужбина Самуила и Голуба С. Јанића при Филозофском факултету и Учитељској школи у Скопљу, Фонд Софије Самуила и Босиљке Голуба С. Јанића, завештавши имовину од 1,5 милиона тадашњих динара – око 7,5 милиона данашњих евра).
Породица Јанић спада у ред београдских задужбинара који су, иако способни велетрговци и рентијери, увидели потребу да своје богатство поделе са онима којима је помоћ најпотребнија, завештавајући имања и новчана средства кроз донације и задужбине. Пореклом из Лазаропоља, односно Маврова у Старој Србији, или места које се налази између Дебра и Кичева у данашњој Македонији, никада нису заборавили ни свој родни крај и породицу, коју су свесрдно помагали. Остало је забележено да су имали обичај да им се деца рађају и живе до почетка школовања у Маврову. Такође, Голуб Јанић је био један од оснивача и водећих финансијера четничке ослободилачке акције у Старој Србији. Задужбине су оставили и Београду, а њихово име данас можете видети на прочељу Хотела „Балкан“ на Теразијама.
Самуило Јанић
Прича о Јанићима почиње са доласком оца Јанета и сина Самуила из Старе Србије у Београд. Овде започињу успешан трговачки посао, који свој процват доживљава после Јанетове смрти, када се Самуило удружује за рођацима и проширује послове. На основу оскудних података, може се сазнати да је у оквиру свог добротворног рада помагао вредне београдске младиће који ће и сами постати успешни трговци. Историја га памти и као једног од учесника сукоба са турском влашћу после инцидента на Чукур-чесми. Поред трговине, бавио се и угоститељством, тако да је забележено да је око 1860. године био власник кафане Руска круна, која се налазила у данашњој Дечанској улици. Био је ожењен Софијом Пејић из угледне београдске породице, са којом је имао сина Голуба и шест ћерки: Евгенију, Агафију, Магдалену, Даиљку, Онисију и Фотинку.
Голуб Јанић
Самуилов син, Голуб Јанић рођен је 1853. године, у складу са породичном традицијом у Старој Србији. Основну школу и гимназију завршава у Београду, а затим, ношен слободарским жаром, добровољно учествује у Српско-турском и Руско-турском рату. По завршетку војних похода, 1878. године, придружује се оцу породичном послу и окреће се трговини. Али трговачки посао никако није угушио његов устаничке жеље. Паралелно са вођењем у спешних трговачких и рентијерских послова, бави о се и помагањем српских ослободилачких покрета у Старој Србији (данашњој Македонији и јужној Србији). Политици се окреће после очеве смрти, 1899. године, а једно време је био и народни посланик. Политички је био окренут Обреновићима и поштован на двору због свог познавања прилика у јужној Србији и Македонији. Само захваљујући дојави свог зета у чијој су се кафани завереници окупљали, избегао је да пристуствује атентану на Александра и Драгу 1903. године, на чији је позив те вечери требао да посети двор. Остао је запамћен као оснивач Централног револуционарног тајног одбора у Београду, или Српског комитета, који је од септембра 1903. руководио пребацивањем ослободилачких јединица преко границе у окупиране српске земље.
После заплене оружја од стране државе у Београду, 1905. године повлачи се из Српског комитета, али овде на престаје његов ангажман. Заједно са Љубом Јовановићем и Јосифом Студићем, основао је друштво Српска Браћа 23. јануара 1905. године. Голуб Јанић је био први, доживотни и једини председник Српске Браће, чија је канцеларија била у његовој кући, на Престолонаследниковом тргу 18, преко пута Хотела „Балкан“. Управо је Голубов Хотел „Балкан“ на Теразијама још од XIX века био штаб и зборно место за окупљање бораца и устаника за ослобођење Јужне Србије, као и коначиште за стране борце који су долазили у помоћ Србији. Остало је забележено да је за комите и четнике стално био резервисан велики сто, а сама сала је била украшена мотивима и ликовима из националне историје. Као и претходна удружења, основни задатак Српске браће био је да помаже слободарски и национални покрет у Старој Србији и Македонији, као и да пружа моралну и материјалну помоћ угроженом српском народу, свуда где се укаже потреба. Друштво се у ствари бавило припремањем, наоружавањем и пребацивањем устаника преко границе.
Ослобођење српских земаља за које се читавог живота борио није доживео. Преминуо је непосредно пре уласка српске војске у Београд, 1918. године. Женио се три пута, а ни са једном супругом није имао деце. Последња супруга, Босиљка, тестаментом је постала његов искључиви наследник.
Породичне куће, имања и задужбине
Породична имања Јанића била су концентрисана око Теразија. Најпознатија имања у Београду била су Хотел „Балкан“ на Теразијама, велика кафана Руска круна и имање на углу Дечанске и Скопљанске улице, имање Шумадија, више плацева, кућа и локала у Дечанској улици, затим имања у улицама Краља Милана, Краља Милутина и Делиградској. Све ове зграде и имања биле су намењене искључиво рентирању.
Голуб и његова супруга Босиљка становали су на Престолонаследниковом тргу 18, данашње Теразије 17, 19, 23, наспрам хотела Балкан. Кућа је подигнута око 1870. године. Осим за становање породице Јанић, кућа је имала и једно одељење за окупљања ученика из неослобођених крајева. У приземљу се налазио и локал, а била је и седиште Друштва Српска Браћа. После Босиљкине смрти 1936. године, тестаменотом је била предвиђена за имовину Фонда Софије Самуила и Босиљке Голуба Јанића, а приликом зидања зграде Савезне индустријске коморе, данас Привредне коморе Србије, 1955. године бесправно је срушена, што је био предмет вишедеценијског спора.
Доброчинитељи великог срца
Голуб Јанић је целог живота учествовао у добротворном раду, помажући различита удружења и организације, а исте идеје гајила је и његова супруга Босиљка.
После Голубове смрти, као једини наследник, Босиљка је део имања уступила осталим члановима породице Јанић. Од остатка имања основала је три задужбине које носе његово име и имена чланова његове породице – Задужбину Самуила и Голуба С. Јанића при Филозофском факултету и Учитељској школи у Скопљу, којим су били награђивани најбољи светосавски радови из историје и наслеђа Јужне Србије; затим Задужбину Самуила и Голуба С. Јанића при Српској краљевској академији, чија је сврха била изградња основних школа са домом за учитељице у Јужној Србији и данашњој Македонији; те Фонд Софије Самуила и Босиљке Голуба С. Јанића из чијих прихода је требало да се обезбеђује одећа за сиромашне ученике из Јужне Србије.
Највећа задужбина била је Задужбина Самуила и Голуба С. Јанића, основана 1928. године, у чији је оснивачки капитал ушао Хотел „Балкан“ у вредности од 7 милиона тадашњих динара и 540.000 динара годишњих прихода. Од 1896. године када га купују Самуило и Голуб Јанић, хотел је доживео више рестаурација и проширења. Старо здање хотела срушено је 1935. године у складу са планом обнове Теразија, а ново, неупоредиво веће здање, подигнуто је по пројекту руског архитекте Андреја Папкова 1936. године. Наводи се да је пред сам Други светски рат здање имало 100 соба и свој Мјузик хол. Данас је хотел приватизован, а од сећања на револуционарне и бурне догађаје који су у њему планирани, остало је име Балкан и натпис – „Задужбина Самуила и Голуба Јанића“
011 Инфо / ФБ Иван Радовић
Увод: ФБ Владан Вукосављевић
