У погрому на КиМ 2004. године, у Призрену је запаљена и скоро сасвим уништена Богородица Љевишка.
Србија због тога није заратила са ким год да је требало заратити.
То је кључни доказ да смо доживели специфичну историјску кастрацију и да нам остаје само варљива нада да је у питању пролазно стање.
Ако смо на то зажмурили онда више ништа и не видимо осим фрагмената материјалне стварности која нас окружује.
После мирења са злочином над Љевишком, више ништа за нас није светиња, ни Студеница, ни Жича, ни храм Светог Саве, ни гробља, ни иконе, ни живот, ни смрт.
Ми данас нисмо народ у пуном значењу тог појма него само псеудонарод, контура и љуштура скоро испражњена од садржаја и осуђена на одумирање.
Историја бележи многе такве судбине некада угледних народа. Прво се потроше дух, уверења и идеали а онда уследи и физичко пропадање.
Сваки рат је пропаст и трагедија осим оног у коме се бране основна част и структура моралног устројства. И такав рат је трагичан али је понекад неопходан због простог опстанка.
Наш мач је у камену и не види се рука која ће га одатле извући. А мач није само рат, мач је и одлучност и храброст и свесност и врлина.
Ако те руке не буде, за мање од једног века нестаће и српско име. Остаће само бледе успомене на једно велико и трагично племе самлевено жрвњем историје…
