Српски медији, међу њима и Serbian Times, објавили су ових дана информацију да је Душан Делић, уметник из Чикага, на Фејсбуку поделио фотографије из млађих дана са својим пријатељем Првославом Перићем, сада познатијим по свом монашком имену Порфирије, однедавно патријархом српским. И на томе је остало.
Ми смо одлучили да одемо корак даље, па смо пронашли Душана, у Америци познатијег под уметничким именом Duke of Chicago (о чијој невероватној животној причи смо својевремено писали), да би са њим поразговарали о детињству и младости проведеној са човеком који се сада налази на челу Српске православне цркве, а кога је он од миља називао Прлетом.
–Првослав и ја смо живели у Чуругу, у Улици Ђуре Јакшића, делило нас је свега неколико кућа, али се нисмо дружили све до поласка у школу, у први разред, када су нас првог дана ставили у исту клупу. Због те велике животне промене били смо узбуђени обојица, нервозно тресли ногама испод клупе. У једном тренутку смо схватили шта радимо, погледали се и прснули у смех. Од тада смо најбољи пријатељи, нераздвојни и дан данас, када живимо на два континента, хиљадама миља далеко, присећа се Душан Делић раног детињства.
Чуруг је тих седамдесетих, када су Дуле и Прле момковали, био највеће село у Србији, са преко 10.000 становника. Али још важније за тадашње тинејџере, имао је велики корзо на којем се ноћу искупљала омладина, рађале прве љубави…
-На Корзо су излазили сви, па тако и нас двојица, чим смо се мало замомчили, негде под крај осмолетке. Корзо је био центар друштвеног живота, водио је путем кроз четири парка, а на једном и на другом крају је био по један дискаћ, у коме се слушала музика, плесало, а понекад богами и тукло. Нас двојица нисмо били међу тим кавгаџијама, били смо фини момци, увек се лепо понашали, сви су нас знали и готивили. “Ено их Дуле и Прле!” – говорили би кад нас виде. А што да не кажем, волеле су нас и девојке, забављали смо се са најлепшим цурама из Чуруга, а после и из других места, све до Новог Сада. Све што смо имали делили смо. Кошуље, панталоне, ципеле, опасаче… Имали смо заједничку гардеробу, па се пред излазак договоримо ко ће шта да носи. И никад се нисмо свађали ни око чега.
Посебна прича била је музика. У то време неки су слушали народњаке, али Дуле и његов најбољи другар одметнули су се на другу страну, рокерску. Почели су да слушају плоче, да пуштају косе…
– Много смо волели рокенрол, волимо га и дан данас, а Прлета, тј. Порфирија касније су прозвали “рок владика”, зато што му је та култура била блиска и зато што се дружио са познатим музичарима, уметницима, а некима од њих је касније, као духовник, помогао да се избаве из пакла дроге и алкохола. Као дечкићи ишли смо код сеоских домаћина да радимо у пољу, копали смо кукуруз, репу, хмељ, знојили се да би зарадили неки новац да одемо на море и на концерте, да купимо плоче и фармерке, које су тада биле наш знак распознавања. Слушали смо Џенис Џоплин, Боба Дилана, Џетро Тал, а касније су дошли ови домаћи, Азра, Смак, Леб и Сол и остали. Нас неколико смо из Чуруга ишли у Нови Сад и Београд на концерте, стопирали, били смо млади, прави бунтовници. Као чланови извиђачке секције, одлазили смо и на море заједно, у Заблаће, на хрватском приморју. Доколицу у Чуругу би разбијали одласком на Тису, чим се заврше школски часови, купали се и дружили. Неко увек понесе гитару, па се и певало.
А онда је дошло време да из Чуруга крену даље у свет, обојица у оближњи Нови Сад, где су уписали гимназију и средњу школу. Дружење је настављено, а онда су се два нераздвојна пријатеља, звучи невероватно, на идентичан начин упознали са православљем – у војничкој униформи, на аутобуској станици.
-Прле је био млад војник када је на аутобуској станици у Новом Саду, сасвим случајно, упознао владику бачког, тада јеромонаха Иринеја, који је на њега оставио велики утисак и постао његов духовни отац. Нешто слично се у исто време десило и мени, на другом крају Србије. Служио сам војску у Краљеву и на тамошњој аутобуској станици срећем монаха Стефана, који је тек завршио ликовну академију, са којим постајем нераздвојан друг и сталан гост у манастиру Свете Петке (Стубал).
Првослав и ја смо били верници и до тада, али не на тај начин. Читали смо Достојевског, причали о Богу, смислу живота. Прле се заинтересовао за веронауку, а мене је као уметничку душу привлачило иконописање. Испоставило се касније да је то определило наше животе, истиче саговорник Serbian Times – а.
Првослав уписује археологију, а Душан геологију у Београду, али се после неколико година, скоро у исто време, пребацују на теологију.
-Он је изгурао до краја, ја нисам, јер је моја данашња супруга затруднела па нисам више био у могућности да студирам, ваљало је зарадити хлеб за породицу. Међутим, неколико година после поново се срећемо заједно на духовном путу… Он одлази у Атину на постдипломске теолошке студије, а ускоро и ја долазим у Грчку, где у чувеном манастиру Мегара заједно учимо иконописање од великог светогорског мајстора, оца Григорија.
За Душана није било изненађење када му је најбољи пријатељ рекао да је решио да узме монашки постриг и у потпуности се повуче у духовни живот.
-Код њега се то могло наслутити, с толиком је озбиљношћу приступио вери, потпуно јој се предао. Ја сам то очекивао од њега, и када ми је рекао да ће отићи у манастир Високи Дечани као искушеник нисам био изненађен. То је, једноставно, био његов пут. Када је дошло време да се женим, наравно, позвао сам Првослава да ми буде кум, али он није могао као монах да кумује у цивилном браку, па смо нашли средње решење – за кума сам узео његовог рођеног брата Срђана.
Пре него што је Душан кренуо преко океана, дочекао је да његов пријатељ, који је већ добио духовно име Порфирије, постане игуман манастира Ковиљ покрај Новог Сада.
-Манастир је тада био запуштен, али је он био одлучан да га удостоји монашког живота. Сећам се да нису имали кола, па сам им ја довозио намирнице са пијаце и из продавнице. Једном тако дођем ја, и затекнем га како бос коси траву, крчи имање…Питам га, у шали: “Па, добро, зар монаси и то раде, брате?”. А он само дигне главу, осмехне се и настави да ради. Већ тада се прочуло о њему, долазили су познати глумци, музичари, он би разговарао са њима, био је духовит, збијао шале. А ја сам имао своју келију у манастиру, да могу да преноћим кад останем до касно због посла, каже Душан Делић, који је почетком 1990-тих емигрирао из Србије у САД, у Чикаго.
Иако су им се путеви тада разишли остали су у контакту, па је Душан обилазио свог пријатеља сваки пут када би дошао у Србију. А Порфирије је даље напредовао у црквеној хијерархији, поставши прво владика јегарски, а 2014. и Митрополит загребачко-љубљански.
– Мој одмор се увек састојао из два дела. Пола бих проводио са њим, а пола са мојом породицом. Тако је било док је службовао у Ковиљу, касније у Загребу, надам се да ће тако бити и сада када се по служби Божјој преселио у Београд.
–Духовно смо везани и ја њега видим не само као пријатеља, но и духовника, човека коме могу да се исповедим и кажем шта ми је на срцу. Његова реч ми је увек помагала у животу, да не лутам, да нађем прави пут. Његову љубав не осећам само ја, него и цела моја породица, супруга Светлана и ћерка Лола, сви смо ових година ближе Богу захваљујући њему, завршава своју исповест уметник Душан Делић, алиас Duke of Chicago, дугогодишњи пријатељ новоустоличеног патријарха српског, господина Порфирија.
Порфирије није Вучићев ујак
-Порфиријеви родитељи су у Војводину дошли из околине Дервенте, а он се родио на салашу у Бечеју, где је у то време радио његов отац. Касније су се, као породица, преселили у Чуруг. Није истина ово што говоре да је у родбинској вези са Ангелином, мајком председника Србије Александра Вучића, која је рођена Бечејка. Није му ни рођак ни ујак, каже Душан Делић.
Антоније Ковачевић, Serbian Times
