НЕМЦИ СУ У ДРАГОЉУБА ИСПАЛИЛИ 11 МЕТАКА, МЕЂУ ЛЕШЕВИМА ГА ЈЕ НАШЛА МАЈКА! Имао је 17 година и живео је још 77 после масакра

Драгољуб Јовановић био је један од ретких ђака који су преживели масовна стрељања у Крагујевцу у октобру 1941. године. Преживео је овај крвави догађај и умро је 2018. године у 94. години.

Била је недеља, 19. октобар 1941. Драгољуба су Немци покупили док је оцу помагао у кућним пословима.

Одвојили су старије од 60 и млађе од 16 година, а остале, укључујући Драгољуба су стрељали. Драгољуб је погођен 11 пута у ноге, после чега га је међу лешевима пронашла његова мајка. У тренутку стрељања је имао свега 17 година. Међутим, успео је да се опорави уз ангажовање породице и локалног лекара.

Своје искуство изнео је у документарном филму Крваво бројање, који даје сведочанства живих сведока стрељања у Крагујевцу и околини током 19. 20. и 21. Х ’41. Био је први директор Спомен парка Крагујевачки октобар, и један од иницијатора његовог оснивања. Функцију директора је обављао од 1971. до 1983. Током његовог мандата изграђен је Спомен-музеј „21. октобар“, постављен Споменик „Сто за једног“ и Спомен-обележје народа Хрватске, као и 3 скулптуре – „Срне“, „Суђаје“ и „Човек без илузија“.

„Са урођеном племенитошћу деценијама је сведочио о својој личној и трагедији својих другара.“

Драгољуб Јовановић преминуо је октобра 2018. године у 94. години, као последњи сведок масакра у Шумарицама.

Деда Драгољуб је своје сведочанство, које је историјски извор првог реда, дао на молбу Владе Србије. И тада је сећање на октобар 1941. правило сенку на његовом лицу. Причу је, ипак, кренуо од раног детињства.

Пуцали на све живо

„Рођен сам у сеоској породици, отац ми је био рабаџија. Он је превозио песак за зидање зграда у Крагујевцу и одмах после основне школе укључио је и мене да му помажем. Тај посао смо радили све до окупације 1941. године“, почео је пре 7 година своју исповест деда Љубе.

Одмах затим присетио се 19. октобра 1941. године:

„Била је недеља, отац и ја смо спремали дрва за зиму. Моја кућа се налазила на крају Мечковца, а на почетку пута Крагујевац-Баточина-Лапово. У једном тренутку сам видео групу Немаца која је стајала иза мојих леђа. Дошапнуо сам оцу: „Ево их Немци код нас.“ У том тренутку ме је један ударио у леђа. Сви су викали: „Лос, лос.“ Ја устанем, кренем, онако како су ме потерали испред себе. Онда је отац устао и почео да моли да поведу њега, а да оставе мене. Нису прихватили, само су му одмахнули руком.“

Деда Драгољуб наводи да се то дешавало између девет и пола десет ујутру.

„Мене су извели на пут који иде према Баточини. Прошли смо око километар кроз село, свуда где смо наилазили на мушкарце Немци су их хватали. Ако би неко бежао, пуцали су. Онда су нас затворили у велико школско двориште. Било је ту 200 мушкараца, али су за њима полазили и жене и деца.“

Све што се потом одигравало, каже, слутило је на велику несрећу.

„Почели су да нас постројавају по троје у врсту. Тако су направили један строј, сазнао сам касније да нас је било 107. Са леве и десне стране строја стајао је по један Немац. Остали су били испред и иза нас. Од школског дворишта ишли смо отприлике 500, 600 метара и скренули на ливаду изнад једног брежуљка, где су нас постројили у полукруг. Испред нас је почео да се формира стрељачки строј. Онда је испред строја изашао један фолксдојчер и на лошем српском почео да говори.“

Од тог тренутка, каже деда Драгољуб, почиње крвава драма.

„Последње што сам чуо биле су речи тог фолксдојчера: „Ви који свакодневно ометате велике циљеве Трећег рајха…“ Било је то последње што сам чуо, прекрио сам очи и окренуо леђа стрељачком строју у намери да легнем. Тада ме је оборио рафал и приковао за земљу. Рањен сам прво у десну ногу, после су ме у лежећем ставу погађали, била је то плотунска паљба која је трајала пет-шест минута. Потом је престала, ништа се није чуло, понеки јаук и пуцањ. Један је, после сам сазнао и ко, лежао лицем према земљи и кукао. Пришао му је Немац и пуцао у њега три пута. Сва три куршума погодила су га у главу. Један му је изашао на уста, други испод носа и трећи на око. Ко год је давао знаке живота они су га докрајчили и опет се све утишало. Нема пуцњаве, нема приче, само се чује плач жена које су биле у тој групи.“

Када су помислили да су докрајчили све заробљенике, Немци су отишли.

„Једна баба ме је ухватила за ревер да ме подигне, личио сам јој на сина. Каже ми: „Еј, синко, ниси мој Јова.“ Наставила је даље да тражи. А онда сам видео мајку. Притрчала је и почела да ме теши. У том тренутку наишао је један сељак, тражио је своје погинуле, и она га је замолила да ме изнесе са тог места, да ме стави у шаш. Он је мало оклевао, онда је клекнуо, ја сам га обухватио око врата и тако ме је однео својој кући, удаљеној око 300 метара. Ставио ме је на кревет, слушао сам како говоре да крв шикља кроз сламнату постељу. Мајка се брзо снашла, јавила да ми отац дође колима, да ме узме. За непуних 20 минута, кола су стигла. Унели су ме у собу, положили на кревет и онда су ми парали панталоне да лакше отиче крв и да сперу ране. Питао сам мајку колико имам рана, каже три. Мало касније каже шест.“

Младима у аманет

Мајка је, каже, онда отрчала у центар места по лек.

„Имали смо пријатеље лекаре. Помогли су родитељима да се брину о мени. Наредних дана водила се велика битка за мој опоравак. Срећом, ране су зарасле, а нога која је претила да атрофира оживела је. У прво време нисам могао на ноге да станем. Лекари су рекли мајци да будемо упорни. Коначно, осетио сам прво да ми је мрднуо палац. Настала је радост у целој кући. Затим су, један по један, сви прсти прорадили.“

Овим речима Драгољуб Јовановић завршио је потресну исповест и нагласио да његове приче не би ни било да му се тада нису обратили представници Министарства рада и социјалне политике.

Иначе, у Крагујевцу је стрељано око 7.000 цивила (међу којима је било и 270 деце).

Курир