Драган Стојић: ЛОМЉЕЊЕ НЕСАЛОМИВИХ

Неоружани облици рата против руског народа – од непостојећих компјутера до јапанских хијероглифа

драган стојић

„Имам потребу да кажем да Русија може бити на коленима само кад се Богу моли!“ (др Миланко Шеклер, српски ветеринар и публициста)

Намамити руског „медведа“ на излазак из мирнодопске пећине не представља лак подухват.

Мирна савест, трпељивост и блистава прошлост дозвољавају му безбрижан сан из ког га не треба будити. Ко ту хибернацију прекине, доживи судбину Француске и њених савезника с почетка 19. века, Немачке и Јапана из средине претходног, чеченских терориста и Грузина у првим годинама текућег столећа.

Прескачући лекције из прошлости, бежећи са часова посвећених историји највеће светске државе и најбројнијег словенског народа, њени непријатељи су, упркос сталним апелима упућеним од стране званичне Москве да то не чине, методама хибридног рата полако отварали део по део „сезама“, све док им пред очима нису засветлуцале чељусти којима данас Путинова армија кида део по део до јуче украјинске територије.

Рат, а то је одлично приметио и Милован Милутиновић, аутор књиге о оружаним сукобима у БиХ, почиње речима. У руско – украјинском сукобу пропагандом.

Корачајући путем својих идеолошко – билошких предака из Савеза писаца Украјине, који су се још 1987. залагали за избацивање руског језика као равноправног украјинском из образовног система тадашње федералне јединице у оквиру Совјетског Савеза, украјински шовинисти реторички су преузели улогу граната и ракета, које могу убити тело руском човеку, али душу никако. Зато убија прејака реч, а дрвеће пуца од стида и језе кад из поганих уста русофоба у највећој европској земљи излети поклич: „москаљаку на гиљаку!“. Како је „Москаљ“ увредљиво име за Руса, ова парола би одговарала нама добро познатој „Србе на врбе“. Пошто, изгледа, тамо нема врба, у Љвову су Русе и Роме везивали за бандере и фарбали зеленом бојом, а да Бог заплаче, исто су учинили и свештенику Украјинске православне цркве Московског патријархата пре седам месеци.

За то време у Доњецку, који оружане снаге под командом Валерија Залужњог нападају од 2014, Тарас Шевченко, „отац“ украјинске нације, неометан са свог споменика „рецитује“ стихове из неког новог „Кобзара“, а у Русији жале што воде рат против најближег сродника.

У ери русофобних „фестивала“ остаће забележен и онај музички од пре пет година, када је Украјина, организатор Евросонга 2017. године, забранила учешће представници Руске Федерације Јулији Самојловој, а још драстичнији доказ да су у овој земљи музичке симболе грешком уписали у политичку нотну свеску датира од 2019.

Ана Корсун, познатија по уметничком имену Марув, победила је на националном изборном такмичењу за учешће на „Песми Евровизије“, добила је овације, пољупце и срдачне честитке, међутим, на крају је из политичког студија стигла измењена „мелодија“, коју победница није желела да интерпретира. Наиме, од ње је тражено да пружи допринос и на пољу осуде Русије, што је одбила уз више него убедљиво објашњење: „Ја сам држављанка Украјине, плаћам порезе и искрено волим Украјину, али нисам спремна да се људима обраћам слоганима, претварајући своје учествовање у такмичењу у промоцију наших политичара. Ја сам музичарка, а не палица за бејзбол на политичкој сцени”. Пошто су јој се придружили и извођачи пласирани на другу и трећу позицију, плаво – жута застава се није нашла на смотри у Израелу.

Демонстрирајући нетрпељивост према руској уметности, постмајдански режим је дириговао и отказивањем концерта пијанисте Дениса Мацујева, одиграо је „продуцентску“ улогу у стављању забране на филм „Осмица“ режисера Алексеја Учитеља, а заједно с Јапанцима свету је представио и нови правопис.

Док је мудрацима у „земљи излазећег сунца“ синуло да би, у знак одмазде због специјалне војне операције руске армије, назив главног града Украјине требало писати са два уместо досадашња три хијероглифа, јер тај „вишак“ подсећа на латинично слово Z, једно остварење „седме уметности“ је уместо бола у стомаку изазваног смехом проуроковало мучнину сваком љубитељу филма који није заслепљен мржњом и шовинизмом.

Француски редитељ Мишел Азанависијус је по сценарију написаном у Украјинском филмском институту морао да промени име свог филма „Z’’ у „Coupé” објашњавајући да његово остварење „треба да донесе радост“, додајући – „не бих желео да се на било који начин (филм) повезује с ратом“. Презиме су му, на сву срећу, поштедели, можда зато што би, како је то одлично приметио један читалац Политике, и актуелни шеф званичног Кијева постао Еленски.

Допринос (немогућем) слому Русије и њеног народа на посебан начин пружила је и Европска унија, међутим, једини ефекат који је могла добити је тај да професори информатике свих доносилаца ове мере аутоматски могу добити отказ, пошто своје ученике/студенте нису научили основним чињеницама у вези с том облашћу. Или су, пак, бриселски чиновници бежали са часова.

Попут пијанца којем је конзумирање мешавине неодговарајућих пића негативно утицало на когнитивне функције, па је Булову алгебру и бинарни систем бројева тражио у историјским читанкама или географском уџбенику, као једну од мера одмазде према Путину и његовој земљи Руској Федерацији увели су забрану увоза квантних компјутера. Лаици би рекли да је у питању само један казнени елемент, ништа ново на релацији Брисел – Москва. И били би у праву под једним условом – да квантни рачунари постоје! Мржња очигледно осим очију затвара и органе централног нервног система.

Док су апаратчици из ЕУ кружока смишљали како да напакосте евроазијском џину, на другом крају Европе, у самој Украјини, првог премијера ове земље после преврата 2014. године, Арсенија Јацењука, национално – верски и идеолошки ровови према северном суседу нису задовољавали, па је предложио да његова власт на граници с Русијом подигне зид. На његову жалост, скуп подухват, а и материјал би превише коштао, јер би грађевина била дуга око 2000 километара.

Драган Стојић

Неисплативо је! Притом, не можеш бетоном и челиком једно срце, а Украјина и Русија су то упркос свему, поделити на два дела. Оно куца у истом ритму чак и кад се цепа.

Исто тако, ни летошњом одлуком библиотеке у Одеси, граду у који је од Мајдана досељен велики број неонациста са (северо)запада Украјине, да са полица повуче дела савремене руске књижевности ни за слово неће ништа променити, ни наудити Русима, а ни нама.

У инат томе, биће читана дела Захара Прилепина, Лава Пирогова, Германа Садулајева…

А ми ћемо и даље волети Достојевског.

Извори:

– Миланко Шеклер: Досије Украјина : тотално политички некоректно, Новости, Београд, 2022 – Захар Прилепин: Није туђи рат, Самиздат Б92, Београд, 2016.

– А ви тако волите Достојевског, зборник радова, приређивач Желидраг Никчевић, Новости, Београд, 2022.

– Интернет издање дневника „Политика“, Београд, 26. јун 2022, 3. мај 2022, 4. март 2019.

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.