ЖЕНА КОЈА ЈЕ ПОМЕРАЛА ГРАНИЦЕ Век и по од рођења Надежде Петровић: Уметност је главни васпитач човека и народа

Уметност је главни васпитач човека и народа. Кад наш народ научи гледати и волети уметност ње ради, када је буде разумео, осећао силну душевну потребу за лепом сликом, обликом, музиком, песмом, он ће ту потребу задовољавати, без обзира на материјалне жртве; постаће културно снажан, а његов национални понос непоколебљив, пуштајући дубоко корен у све слојеве друштва, записано је у књизи Надежда Петровић – Ликовне критике.

Надежда Петровић
Надежда Петровић / Фото: П. В. / Рингиер

Издавач је Уметничка галерија “Надежда Петровић” (Чачак, едиција „Равнотежа“, приредио Бранко Кукић), када ће и да ли ће икада „наш народ научити гледати и волети уметност ње ради“ не знамо, а у години у коју смо закорачили навршава се 150 година од рођења велике уметнице и изузетне личности Надежде Петровић (Чачак, 11. октобар 1873 – Ваљево, 3. април 1915), чувене српске сликарке, фотографа, оснивача Кола српских сестара, болничарке…

Прекретничко дело

Тим је поводом у току изложба у Галерији РТС-а; уметничко-документарна прича о њеном животу и стваралаштву (аутор Мирјана Рацковић и Драгана Божовић, музејске саветнице Уметничке галерије ,,Надежда Петровић“), биће уприличена под сводом Народног музеја, Унеско је њену годишњицу уврстио у свој календар…

Језик бројева каже да њен опус обухвата близу триста уља на платну, око стотину скица, студија, крокија, неколико акварела… Зналци веле да јој дела припадају токовима сецесије, симболизма, импресионизма, фовизма.

Време је показало: велика уметница, велики борац, велика личност…

Огроман је њен допринос и траг и када је о ликовној уметности реч и када говоримо о друштвеном ангажману. И истовремено – наше огледало…

Лидија Мереник у монографији о Надежди Петровић аргументовано пише да је право вредновање постигнућа Надежде Петровић, и у ликовном и у друштвеном смислу, уследило тек после њене смрти.

– Иако је сликарско дело Надежде Петровић велико, њу су тек ратничко, а не уметничко изједначавање са мушкарцима и њена прерана смрт на фронту, а не за штафелајем, учинили хероином – каже Лидија Мереник.

Наводи, између осталог, да је модерна у српском сликарству створена захваљујући Надеждином индивидуалном деловању 1905. године, а свој врхунац је имала у остварењима сликаркине париске и постпариске фазе, између 1910. и 1914. године.

Примећује да Надежда није сликарка естетизоване Србије, него онакве каква је – живописна, патријархална, сиромашна и непросвећена. Напомиње да није било ничег привлачног у њеним портретима сељака, чобана и сељанки са обрамицама, да су били довољно стварни и непривлачни да никад не постану визуелни стереотип „народа“, и не надмаше популарност савременика који су се бавили националним темама, попут Паје Јовановића.

надежда петровић
Надежда Петровић, Грачаница, 1913. / Фото: Уметничка галерија Надежда Петровић, Чачак

Изванредни Надеждини пејзажи Србије су, пише Лидија Мереник, више инсистирали на сликарском експерименту и храбрости него на идиличном садржају, њене историјске композиције су превише модерне и „нејасне“ да би подржале пожељни национални мит…

Истиче да ја Надеждино дело настало „у најбољем споју индивидуалног, иновативног стваралачког порива и митова традиције, што њено дело чини једном од највећих прекретница у националној уметности. Оно што је оставила иза себе на уметничком пољу – њено сликарско дело, стоји потпуно засебно, јединствено и неупоредиво.“

Митина ћерка

Рођена је у Чачку 1873. Њен отац, Димитрије Мита Петровић био је угледни историчар, члан Народне радикалне странке, аутор тротомне капиталне књиге Финансије и установе обновљене Србије, а мајка Милева, девојачко Зорић, врло образована жена чији је ујак био Светозар Милетић, борац за национална права Срба у Аустроуарској монархији.

надежда петровић
Надежда Петровић, аутопортрет, 1907. / Фото: Весна Лалић, РАС Србија

Надежда је била прва од деветоро деце. Остало је забележено да су сва била даровита, а најпознатији је Растко Петровић, врстан приповедач, песник, путописац.

Године 1884. породица се сели у Београд, у кућу Надеждиног деде хаџи Максима Петровића, на Палилули која је у то време била и стециште окупљања културне и политичке елите, а и својеврсна уметничка ризница будући да су Петровићи имали једну од најбољих приватних библиотека, збирку старих икона, као и инструмената… Расла је у инспиративном окружењу, а како хроничари бележе, прве часове сликања добила је од ујака Светозара Зорића, доброг ликовног зналца и професора Велике школе.

Завршила је 1891. у Београду Вишу женску школу, следеће године положила је испит за наставницу цртања, а своје усавршавање наставља код Ђорђа Крстића, да би 1896. уписала сликарску и цртачку школу Кирила Кутлика. Успева да добије стипендију и 1898. наставља студије сликарства у Минхену, код Словенца Антона Ажбеа – и то у време када у том атељеу борави и Василиј Кандински – а потом код Јулијуса Екстера. Био је то период склапања познанстава, дружења са Мирославом Краљевићем, Иваном Мештровићем, Рихардом Јакопичем, Иваном Грохаром… У Минхену је остала четири године током којих је, између осталог, научила немачки, руски и француски језик.

надежда петровић
Фото: В. Митић, Рингиер

Прву самосталну изложбу имала је у Београду 1900, испраћену прилично лошим критикама. Овдашња средина – гле чуда – није препознала ни уметничку величину ни интелектуалну ширину, ни иновативност, ни харизму… Или је можда (не)свесно детектовала да ће то угрозити важеће ниске страсти и стандарде, па се брже-боље обрушила на Надеждине идеје… Било како било, 1903. враћа се у Београд, јер јој Министарство није одобрило даље одсуство с посла. По неким изворима, њен повратак у Београд везан је за очево пензионисање, односно потребу да помогне породици. А занимљиво је и сликовито то очево пензионисање. Наиме, како је остало забележено, од г. Петровића, реномираног познаваоца српске историје 19. века, краљ Александар Обреновић је тражио да напише биографију краљице Драге у којој би доказао наводно племенито порекло њеног деде Николе Луњевице, а тиме, наравно, и њено. Међутим, Димитрије Мита Петровић је то одбио те је краљ одлучио да његово знање и његове способности, у ствари, више нису потребни и наредио да га пензионишу.

Експресија, храброст

Био је то период када Надежда заједно са Браниславом Нушићем у сали „Коларца“ августа 1903. године оснива Коло српских сестара, организује тада највећи женски митинг у Србији. Прикупљена знатна средства за помоћ македонским илинденским устаницима 1903, Надежда као секретар удружења сама носи у Македонију, из које је извештавала за овдашњу штампу.

Истовремено, била је један од иницијатора и оснивача уметничког удружења „Лада“, уочи Прве југословенске изложбе септембра 1904. године на којој су први пут заједнички излагали сликари из Србије, Хрватске, Словеније и Бугарске. А убрзо оснива и Прву југословенску уметничку колонију у Сићеву.

Када је о њеном друштвеном ангажману реч, остало је забележено и да је држала надахнуте говоре са балкона Народног позоришта 1908. поводом Анексије Босне и Херцеговине.

Године 1910. одлази у Париз где се среће са Матисом, Пикасом, учествује на два јесења салона, упија европске авангардне токове…

У Србију се враћа с почетком Балканских ратова 1912, умиру јој родитељи, а она се као болничарка придружује војсци на фронту. У оба балканска рата била је уз војнике на фронту, а војсци се придружила и одмах по избијању Великог, односно Првог светског рата. Храбра, пожртвована, предана… До последњег дана, до задњег даха. Умрла је од последица трбушног тифуса 15. априла 1915. у ваљевској болници у којој је радила.

надежда петровић
Спомен соба Надежде Петровић / Фото: Уметничка галерија Надежда Петровић, Чачак

Драгана Божовић, поводом горепоменуте изложбе у Галерији РТС-а, апострофира да је уметнички опус Надежде Петровић несумњиво померио границе српског сликарства, охрабрио генерације уметника са почетка 20. века ка новим уметничким дометима и усмерио касније генерације. У на почетку цитираном издању се каже и: „Уметност не профанише, она подиже пали морал, помаже развитак социјалних питања и еволуцију народа“. А у својој више него инспиративној књизи Лидија Мереник, између осталог, истиче да сликарство Надежде Петровић, најзначајнијег нашег уметника с почетка века, уводи српску уметност у токове савремене европске уметности, да њено сликарство иде, највећим делом, у корак са европским експресионизмом, а понекад се чак приближава, тада још неафирмисаној апстракцији, да у целини, зрачи страшном експресијом, снагом и храброшћу ове јединствене жене – сликара са Балкана.

Татјана Њежић, Блиц

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.