Словеначки крвник Јанез Дрновшек и његови некажњени злочини

Док млади нараштаји за име и презиме, биографију овог словеначког „државника“ морају да користе алате модерне технологије: телефоне, таблет рачунаре, претраживаче и сл. Већина старијих ће се само кисело насмејати на помен овог змајчека који је тако слатко „запржио чорбу“ свима нама који смо живели јужно и источно од Жумберка, односно ван граница његове домовине.

Данас је годишњица његове смрти.

Знам да код наших народа и народности има она изрека „о покојнику све најлепше“, али, богами, не можемо тако… ако ни због чега другог онда ради потомака који долазе.

Елем, Јанез Дрновшек је рођен у градићу Цеље у источним деловима СР Словеније, на путу између Љубљане (75 км) и Марибора (50 км). Ипак, он је одрастао у месту Загорје на Сави јер је његов отац Виктор био функционер у оближњем руднику.

Формално образовање економских наука је стицао на Љубљанском и Мариборском универзитету. Као млади приправник одлази на север Француске где је радио у банци у градићу Ле Хавр. Са 25 година он постаје финансијски директор грађевинске фирме „Бетон“ у Загорју. Средином седамдесетих година 20. века он започиње каријеру у Министарству иностраних послова СФРЈ. Био је диломата у Каиру, Ослу итд.

Већ 1982. године прелази у Љубљанску банку где почиње као шеф једне филијале. Наредне године он се учлањује у Савез комуниста и тако започињу његове политичке активности. Више пута је биран у Парламент СР Словеније и у Веће република Савезне скупштине Југославије.

Стане Доланц, словеначки друштвено-политички радник, који је обављао мноштво функција, а најпознатији је био као шеф свих југославенских безбедоносно-сигурносних служби, поднео оставку и отишао у пензију у мају 1989. јер су сви знали да се „нешто спрема“. Словеначки комунисти су врло добро знали да ће „демократизација“ Југославије донети њен нестанак, те су за такав процес одабрали Дрновшека да их представља у Београду, односно да учини све што је могуће како би они своју алпску прћију осамосталили.

Такође успостављени су контакти са дипломатама у Аустрији, Немачкој (која је већ била уједињена), Италији, Британији… како би добили толико жељену помоћ у сецесији тј. разбијању СФРЈ. Наравно, добили су је, те је све више обавештајних агената долазило у Југославију са циљем извиђања ситуације.

У пролеће 1990. године у СР Словенији су организовани вишестраначки избори где побеђује Милан Кучан и његови комунисти. Међутим, њих није занимао никакав опстанак СФРЈ нити било какво заједништво са осталим јужнословенским народима, јер је „тисућлетни“ сан био пред вратима.

Одмах је састављена Влада по сценарију Алојза Петерлеа, у коју улазе између осталих Јанез Јанша и Игор Бачвар, дугогодишњи дисиденти југословенског друштва. Направљени су и планови о илегалном наоружавању, са циљем да се паравојне формације и резервни састав МУП-а СР Словеније обрачуна са Југославенском Народном Армијом.

Све је то урађено у рекордном року и само се чекао погодан моменат. Било је то средином 1991. године. Зашто?

Јунска класа војника који су дошли на одслужење редовног војног рока је фактички била неупотребљива, јер они младићи који су 3. и 4. јуна пристигли у касарне на територији СР Словеније нису могли за само три недеље да прођу редовну обуку, за коју је предвиђено најмање 10 недеља, а понекад и више, зависи од рода.

Проглашење тзв. независности Словеније је изведено у Љубљани 25. јуна, а већ дан касније крећу напади на карауле, касарне, царинарнице, граничне прелазе… свих институција које су имале предзнак „југословенски“. Савезна Влада у Београду, као и Генералштаб ЈНА су имали више него инернтне, да не кажем млитаве потезе према сепаратистима, да је то било болесно чудно. Како су отпочели оружани напади на младе војнике, официре и њихове породице многи су се нашли у чуду јер им ништа није било јасно.

Тада је Дрновшек био „преговарач“ између зараћених страна, како би било најбоље да се ЈНА и савезне институције повуку из СР Словеније… у помоћ су му пристизали посматрачи Европске заједнице, односно из држава чланица НАТО пакта. Има ли су исти интерес – нестанак Југославије. Заправо, Дрновшек је био неко ко се пред ТВ камерама смешкао, климао главом, млатио рукама и слично.

Никада ни једна једина реч није била да се казне починиоци ратних злодела!

Сами Словенци, односно њихове паравојне формације и специјалне јединице Полиције, су убијали не само војна лица тј. припаднике ЈНА но и цивиле. Такође, на врло перфидан начин су очистили читава насеља од официрских породица које су живеле на подручју СР Словеније. Да зло буде веће, формирали су и коцнентрационе логоре. Према евиденцији, најмање 21 казамат је био у „дежели“ средином 1991. године.

Словеначка сецесија је била одличан ветар у леђа Туђману и његовим сарадницима који су такође хтели независност исто колико и рат, јер само ратом се може отерати велики број људи. Конкретно, преко 650.000 Срба је напустило тло авнојевске Хрватске током деведесетих година 20. столећа. Слично је било и у Босни и Херцеговини.

Дрновшек је 1992-2002. састављао Министарски савет у својој земљи, а онда је заменио Милана Кучана на месту председника државе и на тој позицији се одржао све до краја 2007. године. Повукао се из политике и јавног живота јер му је болест озбиљно нарушила здравље.

Медији су јавили да је 23. фебруара 2008. умро, а који дан касније се преселио на породично гробље у Загорју на Сави. Сахрањен је, наравно, уз све државне почасти.

Дрновшек је био један од пијуна оне по злу чувене плејаде која је одлучивала о судбини 22 милиона људи, пошто је годину дана, тј. све до 15. маја 1990. обављао функцију председника Председништва СФРЈ. Баш у том периоду почели су да пуцају шавови државе која га је ишколовала и дала му „хлеб у руке“. Уместо да се бори против сепаратиста, он се удружио са њима и донео несагледиву катастрофу.

Неко ће рећи „није он вредан помена“…

Наравно да јесте и он и његова булумента сарадника и пајташа, јер ако се забораве злочин(ц)и, онда ће се и поновити. Нама је превише историјских авантура да понављамо историјске лекције са онима који истог тог Дрновшека величају као хероја сецесије уместо да га преселе на сметлиште историје и постиде се злотвора који их је представљао више од деценије и по.

Томислав Б. Ковач, Злочини над Србима