Живојин Мишић – једна величанствена и тужна људска прича. Својој деци и својој жени Лујзи, славни српски војвода, ратник из шест ратова, на самрти могао је да каже само: “Опростите што одлазим, а не остављам вам ништа. Ама баш ништа сем једно часно име”.
Романсиране биографије познатих историјских личности, па чак и тако високог ранга какав заузима прослављени српски војвода Живојин Мишић, код нас су ретке. Књига пуковника Миће Живојиновића Живот преточен у памћење објављена у НИЦП “Војска” могла би се уврстити у ову, на западу тако честу, врсту књижевног штива. Реч је о романсираном портрету прослављеног српског војсковође који је учествовао у шест ратова од 1876. до 1918. године.
Дело је, како каже сам аутор, написано на основу историјских извора, али посебан тон даје му сведочење Мишићеве унуке Данице – Дуде Мишић са којом је аутор темељно прелистао албум породичних успомена и сећања.
Опроштај
– Желео сам читаоцима да приближим личност једног часног официра, који је све што је имао на себи и у себи завештао српском народу. Који је светосавски подносио све тегобе дуготрајног војничког живота, окован немаштином, слављен, а куђен од разноразних политичких сумњиваца и смутљиваца и болесних каријериста. Мишић је кроз цео свој живот ишао усправно, да би на самртничкој постељи, 20. јануара 1921. године, сузних очију милујући руке деце и жене, изговорио:
“Опростите што одлазим, а ништа вам не остављам. Ама баш ништа, сем једно часно име.”
Значајан део Живојиновићеве књиге посвећен је Мишићевом односу са супругом Лујзом Крикнер, Немицом која је из љубави према њему прешла у православље и тако заувек себи затворила врата родитељске куће. Свршена гимназијалка, после неколико безуспешних просидби у кући Крикнерових, где је њену руку са непосусталим оптимизмом тражио млади Мишић, у пратњи оданог друга из класе, а касније кума, потпоручника Светислава Исаковића, стала је са заљубљеним Живојином у октобру 1884. године пред олтар Вазнесењске цркве у Београду.
Изнајмили су трошну кућу изнад касарне. Цео живот, до Мишићеве смрти провели су у непомућеној љубави. И у дубокој старости, три деценије после његове смрти, Лујза је говорила да још воли Живојина и пати за њим. Да јој недостају њихови разговори. Оставила је запис у којем каже и ово: “Кад је он умро, за мене је нестао свет… Јер сам са њим изгубила и наш лепи разговор и у муци и у радовању. Када нисмо заједно, он ми је увек писао, па ето опет разговора…”
Српска крв
Лујза је Живојину, пише аутор ове књиге, а по сведочењу његове унуке, целог живота била бескрајно одана, његов највећи пријатељ. Пратила га је са стрпљењем и љубављу у многобројним војничким селидбама, чекала и дочекивала из битки у које је касније водио и двојицу њихових синова, официра, који су под Мишићевом командом ишли увек први – у претходницама, тешила га у сиромаштву у којем су провели цео живот.
Мишић је у својој војничкој каријери пензионисан два пута, а пензије су увек продубљавале његово сиромаштво.
А пензионисан је после битки и ратова у којима је унапређиван. Први пут због наводне обреновићевске оријентације 16. марта 1904, после мајског преврата и убиства брачног пара Обреновић које је осуђивао. Рекао је Апису, пише аутор ове књиге: “Могло је то да се уради без крви. Не боли ме краљ. Боли ме Србин и српска крв.”
Враћен је у службу 1909. године, чим се над Србијом надвила опасност анексионе кризе. Кад се завршио рат са Бугарима 1913. Мишића су поново пензионисали, а десетак дана пред почетак рата са Аустроугарском 1914. поново су га вратили на положај помоћника начелника Врховне команде.
Морао да прода униформу
Лујза је та која је одлучила да у тешкој материјалној ситуацију продају кућу у Делиградској улици у Београду, за коју нису могли да отплаћују кредит. Отишли су 1913, са скромном пензијом ђенерала српске војске од 300 динара у Прокупље, које га је дочекало са љубављу и поштовањем. Тамо су купили скромну кућицу на периферији и живели све док Србији Аустроугарска није објавила рат, а онда се домовина наравно поново сетила Мишића.
Када је, десетак дана пред почетак Првог светског рата, ушао у зграду Генералштаба да прими дужност помоћника начелника био је у цивилу. Униформу генерала није имао, јер ју је морао продати. Нову му је купио, ко други до његов до смрти одани кум Светислав Исаковић. Касније ће, после славне победе на Колубари на њу окачити и ознаку српског војводе. Кућу коју му је обећао регент Александар Карађорђевић, после Колубаре, никада није добио.
После Живојинове смрти Лујза је остала сама. Обилазили су је и помагали јој кумови, малобројни, искрени пријатељи, а посебно Мишићи из Струганика.
Како Краљ Александар није одржао обећање о збрињавању породице војводе Мишића, то ни будући владари нису нашли за сходно да учине било шта што би Лујзи обезбедило пристојну старост. Последње године живота провела је у Београду, у једној собици у Улици краљице Наталије, где је и умрла 8. децембра 1956. године. Да би преживела, морала је да распрода све ствари свога супруга. Остао јој је само џепни сат, који је Мишићу поклонио краљ Александар.
Герила
Читаоце књиге Живот преточен у памћење вероватно ће заинтересовати низ детаља везаних за Мишићев однос са Пашићем, славним војводама Радомиром Путником, Степом Степановићем, његов покушај да их све убеди да повлачење српске војске преко Албаније претворе у контраофанзиву и крену у напад из гериле. На констатацију ђенерала Павла Јуришића Штурма да српски војник нема снаге да стане, а камоли да се окрене, одлучни Мишић одговара: “Један који хоће, увек је јачи од двојице који морају”.
Хрватска
По наређењу краља Александра, Мишић је отишао у Хрватску да се на лицу места увери какво је тамошње расположење за заједничку државу. Без длаке на језику је реферисао: “После свега што сам тамо видео и чуо, дубоко сам зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали идејама о некаквом братству и заједништву са Хрватима.”
Мишић је предложио Александру: “Да им дамо државу, независну самоуправу, па нека ломе главу какао знају.” “А, границе. Шта ћемо са границама?” “Границе ће бити тамо где их ми повучемо. Не где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу, где језик и обичаји, традиција налажу и најзад где се народ по слободној вољи определи.” Александар констатује: “То би Италијани оберучке прихватили”, а Мишић одвраћа: “Нека им је са срећом, нека се они са Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми са њима усрећити нећемо.”
Шињел
Живојин и Лујза су имали шесторо деце. Кћерке Еленору, Олгу и Анђелију. Синове Радована, Александра и Војислава. Најстарији син војводе Мишића Радован, као капетан Војске Краљевине Југославије, умро је у заробљеништву, у Немачкој 1943. године. Син Александар, као мајор Војске Краљевине Југославије, покушао је да спасе пуковника Драгољуба Михаиловића, који се затекао у кући војводе Мишића у Струганику, а којег су Немци тражили. Видевши да Немци опкољавају кућу, Александар је узео шињел пуковника Михаиловића, обукао га, истрчао из куће, бацио се на коња и појурио према воћњаку изнад куће. Цела немачка потера је појурила за њим. Успели су да га теже ране и убију коња под њим. Тек тада су Немци схватили да уместо Драже имају само његов шињел. У затвору су покушали да га врбују да ради за немачку обавештајну службу “Абвер”, убеђујући га да је он по мајци Немац и да у њему тече пола немачке крви. На то им је Александар одговорио: “Ту половину ваше крви сте ми источили на Колубари”, пише у својој књизи пуковник Живојиновић и додаје да је после тог неуспелог врбовања Александар Мишић, стрељан 18. децембра 1941. године.
Јелена Косановић
