Упркос огромном напретку технологије од првог слетања на Месец, спуштање на Земљин сателит и даље је огроман изазов.
Од првог лета авиона браће Рајт до првог слетања људи на Месец прошло је “само” 66 година. Од последњег ступања људске ноге на Земљин сателит до данас прошло је више од пола столећа. У том периоду сведочили смо огромном напретку технологије, развоју нових материјала и горива, огромним скоковима у процесорској моћи рачунара, што показује чињеница да је модерни паметни телефон неупоредиво “јачи” од рачунара за навођење који је Америчка свемирска агенција НАСА користила за чувену мисију Аполо 11 и која је омогућила Нилу Армстронгу да буде први човек, који је давног јула 1969. године, закорачио на Месец.
Иако су већ тада многи очекивали да ће Земљин сателит за 50-ак година постати редовна туристичка дестинација са сталним свемирским насељима, слетање на Месец је и даље изузетно тежак подухват.
То је поновно показала неуспешна мисија јапанске компаније Испејс, чија летелица је крајем априла требало да постане прво приватно свемирско возило које је успешно слетело на Месец, али која се придружила дугој листи неуспешних мисија које су завршиле сударом с Месечевом површином.
Нова димензија свемирских истраживања
Неуспешно спуштање на површину Месеца лендера Хакуто-Р Мишн 1 јапанске компаније Испејс, без обзира на то што се радило о приватној мисији, пре свега, указује да свемирски летови у овом тренутку још нису рутина, односно да су проблеми приликом лансирања и спуштања свемирских летелица и даље присутни, наводи др. Драган Гајић, редовни професор Департмана за физику Природно-математичког факултета у Нишу (у пензији) и председник Астрономског друштва Алфа.
Улагањем приватног капитала, који није ни тако мали, јер је примера ради Испејс уложио готово 90 милиона долара, у свемирске летове, упућује на релативно нову димензију свемирских истраживања, а то је њихов комерцијални аспект, додаје.
Пре пола столећа свемирски летови су имали истраживачке, а вероватно и војне циљеве. Развој нових технологија, попут оних у области коришћења нових горива и материјала, рачунарске технологије, система за одржавање виталних функција астронаута, навигације, и тако даље, имао је секундарни комерцијални бенефит, о којем се у америчким истраживањима водило рачуна. Професор Гајић наводи да се чини да су Совјетима могућности комерцијалне примене тих нових свемирских технологија биле мање значајне.
У међувремену су свемирска истраживања постала захтевнија, амбициознија, те самим тим и скупља, додаје.
“Ризици везани за живот космонаута и даље постоје, и отуда су све присутније роботизоване сонде, а вероватно ће даљи развој вештачке интелигенције значајно допринети повећању успешности мисија.”
Професор Гајић истиче да многобројни неуспеси много коштају, али и доприносе едукацији, јер су искуства драгоцена.
Низ различитих варијабли
Иако је технологија знатно узнапредовала од последњег хода по Месецу, условии на том сателиту и даље представљају огромне изазове, с којим се научници и стручњаци морају суочити. Колики су ти изазови говори чињеница да су на Месец успешно летелице спустиле само три агенције и то све три финансиране државним новцем, односно представници Сједињених Америчких Држава, некадашњег Савеза совјетских социјалистичких република (СССР) и Кине. Од наведених, само је Кини слетање на Месец пошло за руком из првог покушаја.
Како је за часопис Нејчр појаснио Стивен Индyк, директор свемирских система америчке компаније Ханиби Роботикс, отежавајућа околност за слетање на ово небеско тело јесте што се у обзир мора узети низ различитих варијабли.
У поређењу са Земљом, примера ради, Месец има мању гравитацију, врло мало атмосфере и много прашине.
Како би извели успешно слетање, инжењери морају предвидети како ће свемирска летелица комуницирати с околином и успут потрошити новац тестирајући начине на које би све могло кренути наопако.
Према његовим речима, потребно је спровести огромну количину тестова, што је најважнији елемент при доказивању да ће системи за слетање функционисати у што већем броју сценарија. Али чак када се сви ти тестови и симулације успешно спроведу, нема гаранција да ће само слитање на Месец бити успешно, додао је Индyк.
Руку на срце, Испејс је тек друга компанија која је покушала да спусти своју летелицу на Месец. Пре ње, летелица израелске компаније СпејсИЛ се 2019. такође срушила на ово небеско тело.
Стручњак Ханиби Роботикса истиче да се приватне компаније суочавају са тешкоћама при слетању на Месец које су искусили САД и СССР током 60-година прошлог столећа, а то је да су летелице тих земаља биле неуспешне у напорима да се успешно спусте на Земљин сателит.
Државне свемирске агенције могле су да анализирају сваки удар и из њега извлаче корисне информације, казао је Индyк и додао да се од данашњих компанија очекује да понове те успехе без државних ресурса и лекција сакупљених из многих неуспелих и успелих мисија.
Према његовом мишљењу, превише је очекивати да приватне компаније успеју слетети на Месец из “прве”.
Неуспех могућ и у раним фазама
Битно је нагласити да је слање мисије на Месец, који је удаљен 384.000 километара од Земље, много већи изазов од слања сателита у ниску Земљину орбиту, што доста приватних компанија данас ради.
Неуспеси се могу догодити чак и у раним фазама мисије, па чак и пре него што дође до процеса пред само слетање, што је видљиво, примера ради, из НАСА-ине мисије Лунар Флешлајт, мале летелице лансиране крајем прошле године, која је требало да сними положаје леда на Месецу. Дошло је до квара на њеном погонском систему недуго после полетања, што доводи у питање да ли ће она стићи у орбиту Земљиног сателита, што би је спречило у испуњавању њене мисије.
Ако свемирске летелице успеју да стигну у близину Месеца, оне затим морају да навигирају до његове површине без помоћи навигацијских сателита, а затим да се спусте на површину иако готово да нема атмосфере која би помогла у успоравању при слетању.
Пошто се лендер приближи на неколико кључних последњих километара, његов софтвер мора брзо и самостално да доноси одлуке, одреди оптималну путању и носи се са свим изазовима у задњем тренутку, као што је могућност да његови сензори буду збуњени великим количинама прашине коју с површине дижу издувни гасови погона летелице.
Та прашина може збунити дигиталне сензоре, што значи да постоји велика шанса да погрешне калкулације у кључним последњим тренуцима запечате судбину мисије.
Свемирска правила
Упркос огромним изазовима и досадашњим неуспесима приватних мисија, велика је вероватноћа да приватни финансијери неће бити обесхрабрени.
С обзиром на огромна финансијска средства потребна за реализацију нових и многобројних мисија, треба очекивати да ће приватне компаније имати све већи удео у напорима за освајање Месеца, сматра професор Гајић, који додаје да се свакако може узети у обзир и међународна сарадња све већег броја држава које имају своје свемирске програме.
Осим техничких проблема при слетању на Месец, биће нужно и прилагодити правила везана за ове напоре, поготово када се узме у обзир све већи интерес “приватника”.
Професор Гајић очекује ће бити све присутнији покушаји правне регулативе свемирских освајања, јер је од доношења чувеног Уговора о свемиру (1967), прошло више од пола столећа, што га је у великој мјери учинило застарелим.
“У Уговору се не помиње улога приватних компанија, њихова одговорност и ‘подела плена’. Оне су, по природи ствари, заинтересоване за комерцијалне ефекте космичких мисија. Формулације типа ‘истраживање свемира обављаће се за добробит човечанства и у интересу свих земаља’ и ‘ниједна држава не сме укључити део свемира у свој састав или га војно окупирати’ из поменутог Уговора, апсолутно не одговарају актуелним и не баш оптимистичким кретањима. С друге стране, управо оно што се данас догађа, упућује на велику кризу међународног права, што ће имати реперкусије и кад су космичке мисије у питању”, сматра професор Гајић.
Ал Џазира
