Ретко када се Београд и косовски сепаратисти сложе око нечега што има стратешку димензију. То се пре неки дан догодило!
У питању је оцена позиције САД. Харадинај је устврдио да Америка војно стоји иза Приштине. Спремна је, како каже, да брани интересе Албанаца ако би дошло до сукоба између њихових формација и наших оружаних снага на северу Косова.
Евидентно је да Вашингтон континуирано подупире албанске сепаратисте, али да ли је баш спремна да ратује ако би Србија била принуђена да, у крајње ограниченим размерама, само на етнички српском северу, делује како би заштитила свој народ од евентуалног већег албанског напада, не знам.
Но, врх Србије се недвосмислено сложио с таквом оценом. Претпостављам да има информације које поткрепљују отворену америчку претњу. У том случају, не можемо даље по старом. Ради се о великој опасности, а геополитика није дневнополитичка игра где се тако колосалне ствари констатују, па онда игноришу. Нужно је у складу с њима систематски деловати. Пре тога и ради тога, потребно је рашчистити ствари око пријатељства и непријатељства у нашим међународним односима.
Српски полтичари мало-мало па говоре о побољшању односа са САД, о стратешком партнерству с том силом. Шта више, често Американце називају и нашим „пријатељима“. Међутим, ако је јасно да је њихова земља не само у прошлости починила агресију против Србије, него је поново спремна да се упусти у војну акцију против нас, то све хитно мора да буде прекинуто! У противном, као нација испољавамо тоталну (гео)политичку конфузију, па и мазохизам.
И раније је наша снисходљивост према онима који делују против српских интереса имала отужан карактер. Али сада када се у свему, како је двострано речено, препознају и класичне агресивне намере према нама, недопустиво је да се настави с пласирањем термионолошке и друге забуне! То је питање националне рационалности, а не тек поноса. Онај ко је спреман да на нас неосновано пуца, не да нам није пријатељ, него је јасно да је наш непријатељ. То морамо јасно да дефинишемо и у складу с тим да се прагматично поставимо како бисмо умањили потенцијалну штету.
Макар и форме ради, Београд је прво дужан – иако дани пролазе, а да се то не дешава – да затражи од Вашингтона да се изјасни у вези с претњама тзв. премијера Косова упућених у име САД нашој земљи. Ако се суочимо са експлицитном па имплицитном потврдом изречених претњи, то нужно захтева радикалан геополитички заокрет. Дошло је онда време да окончамо спољњополитичко балансирање, јер је немогуће исто се позиционирати према онима који према нама имају отворене непријатељске намере и према њиховим политичким опонентима – мислим пре свега на Русију и Кину – који се постављају пријатељски према Србији.
Не само да је логично да Београд прекине сваки вид војно-техничке сарадње са САД и другим државама које подржавају косовски екстремизам до те мере да су и оружјем спремне, чак и у случају дефанзивне и скоро хуманитарне интервенције Србије на северу Косова, да делују њему у прилог, него је природно да интензивирамо војне односе с државама које су спремне да са нама развијају истинске партнерске везе, па и савезништво.
Да не заборавимо, у Европи сем НАТО постоји још један пакт, а то је руска ОДКБ. Србија је опредељена за неутралност и то је, уверен сам, за нас најбоља опција, али ако су уистину реалне процене да се над нама поново надвија амерички мач, онда и немамо избор. Морамо се окретати онима који су спремни да нам помогну.
Упитајмо се ко би други, упркос позерски изнетим резервама, осим Вашингтона могао приштинским доносиоцима одлука да улива толико дрско самопоуздање да оно можда ових дана резултира једностраним формирањем армије? Ако албански сепаратисти уз подршку САД уистину повуку такав потез којим се драстично крши Резолуција 1244 СБ ОУН и Кумановски споразум потписан између наше војске и НАТО, Србија мора моментално да се постави на одговарајући начин. Према тим прворазредним међународним договорима, КФОР је категорички дужан да обезбеди демилитаризацију Косова и Метохије где, док се не постигне другачији договор, има улогу једине легалне оружане силе. Уз то је дужан „да обезбеди безбедно окружење за све људе на Косову“.
Допусти ли КФОР једнострано образовање тзв. косовске, несумњиво антисрпске војске, и формално се претвара у окупациону силу. До сада су западни центри моћи који су фактички под плаштом ОУН преузели контролу над Косовом, много пута кршили наведене споразуме. Али са изгледним допуштањем нове албанске милтаризације Косова прешли би све могуће границе. У складу с тим, Србија би без околишења морала да прогласи да су Косово и Метохија окупиране територије и званично осуди агресивно понашање не само Приштине но и евроатланских чланица са САД на челу, који стоје иза ње.
Хтели ми то или не, ако смо иоле озбиљна држава, дужни смо тако да поступимо.
Драгомир Анђелковић, политички аналитичар
Политика, 12. децембар 2018.
