Свештеник Михаило Смиљанић: Контрамитинга НЕЋЕ БИТИ – Остала нам је још ЛИТИЈА

Пред нама су тешки дани, у којима би се наша судбина могла преломити без нашег учешћа. Смутна времена.

михаило смиљанић

Много је народа изашло на улице – као у време протеста ’96/’97, као у време 5. октобра. Уз једну битну разлику – нигде кордона, нигде полиције. Нико не брани Дедиње, ни спорне телевизије. И народ се шета некако у тишини, без неког правог набоја, без одлучности, без жеље за променом по сваку цену. Окупљања претежно ревијалног типа. Знамо против чега/кога смо, али за шта смо тешко је рећи. А и изнесени захтеви опозиције су козметички. (Насиље у наше школе су донеле деценије немаштине и неизвесности, и систематског разарања породице, друштва и система вредности. Само је недостајала која кап отрова са интернета.)

Бојим се да је све то пусто табанање београдским улицама узалудно трошење енергије. Осим у медијима, неког значајнијег супротстављања опозиционим скуповима нема. Ако то није сумњиво, не знам шта јесте.

Контрамитинга стварно неће бити – опозиција је свој протест заказала у суботу (баш увиђавно од њих). Власт је себи организовала подршку за петак (уз логистику гаргантуанских размера, коју је у овој ситуацији мудрије било ангажовати за војску). Не би се рекло да ће сендвичи бити посни, круже приче да се саламе набављају чак из Мађарске, од нашег пријатеља Орбана. Колонијални управник је превазишао ниво странчарења, и оснива некакав надстраначки покрет. Шта би могла бити сврха тога, осим даљег компликовања ионако сулуде политичке ситуације у Србији, неизвесно је. Оно што је нама неопходно, јесте поједностављивање политичке сцене, и повлачење политике из што више области наших живота, а пре свега из културе и економије.

И док колонијална управа („власт“ и „опозиција“) расипа народну снагу на скупове подршке и противљења, док отупљују оштрицу воље за променама, на КиМ се организују војни маневри. Врло злослутан догађај, у директној супротности са свим одлукама УН и споразумима постигнутим од Куманова. До Охрида. Колико год се колонијални управник у домаћим медијима бусао да неће признати независност „Косова“, Охридски споразум је јасан свакоме ко уме да чита – Приштина више ни на који начин није условљена ставовима Београда. Косметски Срби су постали „српска заједица“, која треба да има своје место у „Косовском друштву“ (Ко не верује, нека погледа скорашње изјаве Ескобара и осталих емисара колонијалних метропола).

Шта ће са тим мученицима бити, зависи од договора Приштине са метрополама. Колонијална управа из Београда је већ много пута јасно ставила до знања да их неће бранити, осим на речима. Ако то није издаја, ја не знам шта јесте. Што се светиња тиче, колонијална управа лицитира све мањим бројевима. Не би било изненађујуће да на крају предмет спора остану само Дечани, Грачаница и Патријаршија. Али качаци не морају да брину, пошто за Београд мир нема цену, нити алтернативу. Ако то није издаја, ја не знам шта јесте.

Остала (нам) је још литија. Велика нада: хоће ли она бити прекретница? Питање је колико ће се верни народ одазвати, а требало би – већини учесника свих скупова ових дана место је на литији, крај светиње.

Својим учешћем на литији шаљемо поруку да за нас има много важнијих ствари од политике, и да је политика средство, а не циљ. На литији ће бити и мошти светог владике Николаја. Ризичан потез – познато је да мошти баш овог светитеља нарочито привлаче и иритирају умоболне и бесомучне. Те мучене душе осећају потребу за светињом, а не могу да поднесу њену близину. (Отуда такви изливи беса код грађаниста и другосрбијанаца када год се помене владика Николај – једноставно почну да махнитају).

Светитељ је ту, на велики празник. И они који га воле, и они који га мрзе.

михаило смиљанић
Протојереј Михаило Смиљанић

Чудо је још увек могуће.

Свети оче Николаје, моли Бога за нас!

ФБ Михаило Смиљанић