Писац чувене „Посланице свештенству“ данас је светац коме се многи моле – Преподобни Јаков Тумански: Јесу ли га свештеници послушали?

Рођен је као Радоје Арсовић (1894—1946). Преподобни Јаков Тумански је српски светац, монах и доктор филозофије и права.

Рођен је 13. децембра 1894. године на Равној Гори, у селу Кушићу, општина Кушићи код Ивањице. Световно – крштено име му је било Радоје. Основну и средњу школу завршио је у Србији. Двоструки је доктор наука. По завршетку студија, докторирао је у Француској и то: из области философије на Сорбони и из области права у Монпељеу. Такође се током световног живота бавио и медицином, правом и теологијом. Радио је као као каријерни дипломата Краљевине Југославије у Француској. Године 1929. именован је за амбасадора Југославије у Паризу.

После Првог светског рата, упознаје владику жичког Николаја Велимировића који је извршио велики утицај на њега да се посвети Цркви. Био је активан учесник Богомољачког покрета, писац више верских чланака и преводилац. Превео је 1937. године књигу Житија светих девојака, објављену у Крагујевцу. После Богомољачког сабора у Врњачкој бањи, напустио је дипломатску службу у Паризу и дошао у Охрид, а потом Битољ где је служио уз владику Николаја. Тамо се замонашио 1938. године, и узео име Јаков. Интелектуалац са два доктората и са лепим положајем у друштву се, међутим, одрекао света и замонашио, да би се затим строго подвизавао. Ступио је у монашко братство у манастиру Жичи, као сабрат. Једно време је касније боравио и у манастиру Љубостињи.

По повратку из Охрида, уређивао је, пред Други светски рат (до фебруара 1941), часописе Писмо и Мисионар у Крагујевцу. Са кофером пуним књига пешачио је и мисионарио између Чачка и Краљева. Био је ћутљив, смеран, смирен и прозорљив. Пред рат је шетао по Краљеву водећи волове упрегнуте у јарам и, упозоравајући народ, говорио да му предстоји ропство. Током Другог светског рата проповедао је у београдским црквама, а када му је то било забрањено наставио је по гимназијама и школама. У лето 1941. године налазио се у манастиру Љубостињи, уз епископа Николаја ту интернираног.

Био је ухапшен 1945. године у Великој Дренови, од стране комунистичке власти, која га је подвргла тортури са намером да се одрекне „конзервативних религиозних уверења“. 1946. године, из Београда је донео 8000 примерака Оченаша које је разделио путницима на железничкој станици у Пожаревцу, због чега су га комунисти пребили на смрт. Припадници УДБЕ су га ноћу дочекали на путу између Пожаревца и Раброва, и мучки напали. Од последица тог напада је после шест дана умро у селу Раброву, у дому богомољца Васе Поповића. Иако сабрат манастира Жиче, по својој жељи сахрањен је у манастиру Туману.

У децембру 2014. године, са благословом Епископа браничевског Игњатија, отворен је његов гроб и његове мошти су се показале целима и нетрулежнима. Од 2017. године Српска православна црква га прославља као свеца, под именом преподобни Јаков Нови Тумански, 8. августа по јулијанском, а 21. августа по грегоријанском календару.