У време када је започео рад на свом капиталном делу Злочин и казна, Фјодор Достојевски био је на потпуном дну. Борио се са епилепсијом и својој страсти према коцки, а у таквом стању морао је и да исплаћује дугове свог старијег брата који је преминуо. Пре тога, преживео је четворогодишње изгнанство у Сибиру, а сада, када му је опет претио затвор због дугова, био је престрављен до коске. Из свега га је извукла Ана.
Ситуација је била очајна и захтевала очајничке мере. Тако је Достојевски потписао уговор са Фјодором Стеловским. Цифра је била 3.000 рубаља, тачно колико и његов дуг. Данас би то било отприлике 80.000 долара. За ту суму, продао је између осталог права за објављивање Стеловском, али је морао и да у врло кратком року преда и нови роман од најмање 175 страна. Ако не испуни то, прети му губитак ауторских права на сва његова дела, која би у том случају припала Стеловском. Превртљивом, лукавом и подлом Стеловском Достојевски је обећао роман Коцкар. Међутим, упркос кратком року, Достојевски је био потпуно обузет Злочином и казном. Док се окренуо, дошао је октобар и Достојевски схвата да мора да заврши цео роман у року од четири недеље.
Пријатељи су му нудили помоћ – наговарали су га да им каже радњу романа, па да свако од њих напише свој део, а да их Достојевски касније скрпи у једну целину, али писац је одбијао да се послужи тако нечасном методом.
Уместо тога, решио је 15. октобра да потражи помоћ стенографа, у то време врло траженог и тешког занимања. Добио је препоруку за Ану Григорјевну Сниткину. Колико је овај посао био захтеван говори и чињеница да је Анина класа студената бројала 150 полазника. Већ после месец дана, остало их је свега 25. На крају школовања, Ана се показала као најбоља. У то време имала је 20 година и желела је да се финансијски осамостали. Част да сарађује са Достојевским била јој је незамислива – одрасла је уз свог оца који јој је читао романе свог омиљеног писца, Достојевског.
Први сусрет Достојевски јој је заказао у 11:30, уз напомену да не долази ни раније ни касније од задатог времена. Дочекао ју је у нервозном расположењу, што је разумљиво јер је већ био у паници око рока за предају у штампу. Ана је на свако његово питање одговарала озбиљно и суво. Испоставило се да је то био кључ до Достојевског, коме се њен пословни и озбиљан тон веома допао, те је смекшао свој тон. То прво поподне провели су напорно радећи – он је диктирао, а она стенограмом хватала белешке, па потом онда код своје куће ноћу то транскрибовала. Тако је изгледало њихових наредних 25 дана. Дошла би код Достојевског до поднева и радила до 4 поподне. Кратку паузу за чај користили су за разговор, а из дана у дан су ти разговори били топлији и интимнији.
Није прошло много, а Достојевски јој се обраћао са „голубице“. Обожавао је њену озбиљност која није значила и туробност. Напротив, чак и када је он био у својим мрачним расположењима, она је својим присуством била светлост која га је спасавала опсесивних и опасних мисли. Иако озбиљна, била је веома саосећајна и нежна. Није много прошло, а Достојевски је све више ценио њено мишљење и став о његовом писању и од унајмљене помоћнице Ана му је постала сарадник. У то време нису схватали да је управо тај период семе из ког је никла њихова, како је Ана видела, легендарна љубав.
Ана је касније писала о њиховом браку, а у свом делу Сећања на Достојевског, присетила се и тих дана.
– Сваког дана би ми кроз разговор споменуо и неку несрећну сцену из своје прошлости. Дубоко би ме гануо тим причама о потешкоћама са којим се суочавао. Једном приликом морала сам да га питам: „Зашто се, Фјодоре Михајловичу, увек присећате само тешких времена? Причајте ми некад о томе како се били срећни“.
– Срећан? Али ја још никад нисам био срећан. Барем не на начин на који сам желео. На то још чекам – гласио је његов одговор.
У то време ни она ни он нису били потпуно свесни да је Фјодор трагао за њом, да је чекао на њу. То говори и Анин савет Фјодору да се поново ожени и срећу нађе у породици.
– Мислиш да бих могао да се поново оженим? Да би нека пристала на то да ми буде жена? Али какву жену да тражим – интелигентну или добру?
Ана му је предложила да то свакако буде интелигентна жена, без икакве сумње.
– Па, ако бих могао да бирам, радије бих изабрао добру уместо интелигентне, јер добра ће се сажалити на мене и волети ме – рекао јој је писац.
Тада је Фјодор искористио прилику и питао Ану зашто она није удата.
– Имала сам два просца, обојица су предивни млади мушкарци и бескрајно их поштујем, али ниједног од њих нисам волела, а желим да се удам из љубави – открила му је Ана.
– Несумњиво, треба се венчати само из љубави. Само поштовање није довољна основа за срећан брак – сложио се очарани Достојевски.
Последњи пословни сусрет десио се 10. новембра. Ана и Фјодор заједно су направили чудо – цео роман Коцкар био је готов за 26 дана.
Достојевски се руковао са Аном, исплатио јој уговорену суму од 50 рубаља и топло јој захвалио на свему.
Сутрадан је напунио 45 година. Решио је да то прослави у ресторану, а свим срцем желео је да и Ана буде ту. Позвао ју је, међутим, Ана никада раније није била у ресторану. Толико је била нервозна да је мало фалило да уопште не дође. Ипак, појавила се и цело своје рођенданско вече Достојевски је провео крај ње, обасипајући је пажњом.
Дани су пролазили, а Достојевски је схватао да његова чежња за њом не бледи, напротив. Из дана у дан недостајала му је његова светиљка, да осветли чемерне ћошкове његове душе. Сама могућност да је никада више не види убијала га је. И Ана је, како је касније записала, те дане провела у потпуно безвољном расположењу.
– Тако сам навикла да са радошћу хитам на посао, где ћу водити живе разговоре и расправе са Достојевским, да ми је он постао права потреба. Изгубила сам интересовање за све остало и живот ми сада изгледа празно и узалудно – записала је Ана.
Достојевски је ускоро нашао решење – поново је ангажовао Ану 20. новембра, тачно 10 дана откако су завршили Коцкара. Овог пута, ангажовао ју је да му помогне да приведе крају Злочин и казну. Када је првог дана дошла на посао, дочекао ју је веселији него икад раније. Ушли су у радну собу, где ју је запросио на себи својствен, потпуно необичан начин.
Наиме, замолио ју је за њен суд о роману на којем ради. Реченице су се низале и бивало је све јасније о чему заправо говори – протагониста његовог романа био је заправо он – намучени уметник, који је много пропатио у животу, који се бори са неизлечивом болешћу, човек, како јој је сам Достојевски рекао „нежног срца, али потпуно неспособан да изрази осећања. Талентован човек и уметник, али потпуно промашен јер никада није успео да своје идеје пренесе у форми у којој их је замислио“. А главни проблем тог Фјодоровог јунака је чињеница да је заљубљен у извесну младу жену Ању, која је тако нежна, мудра и грациозна, и којој он нема шта да понуди.
Тада је Ани било јасно да је она Ања и да је Достојевски воли до лудила, али и да се до лудила плаши и могућности да ће га она одбити, те јој је просидбу представио у увијеној форми из које може да се извуче ако нешто пође по злу.
Достојевски је ту питао Ану да ли је могуће да се Ања заљуби у таквог једног човека.
– Шта би тај стар, болестан човек у дуговима могао да понуди тако младој, мудрој девојци пуној живота? Ако и има љубави с њене стране, зар та љубав не би била и жртва с њене стране? И зар не би у годинама које долазе зажалила због свог избора? И уопште узев, да ли би било могуће да се тако млада девојка, тако различита у погледу година и нарави од тог мог уметника, заљуби у њега? Да ли је то уопште могуће? Ето, то сам хтео да вас питам, Ана Григоријевна.
– Али зашто би било немогуће? И сами кажете да ваша Ања није нека празноглава заводница, него да је нежна, осећајна особа. Зашто би било немогуће да се она заљуби у тог уметника? Па шта ако је он болестан и сиромашан? И у чему ви видите њену жртву? Ако га већ воли, биће срећна и неће жалити ни за чим – одговорила му је Ана врло самоуверено и жустро. Достојевски ју је, присећа се она, погледао са невероватним узбуђењем.
– Ви заиста верујете да би могла да га истински воли, и то заувек? – питао је, па онда застао на тренутак.
– Замислите на тренутак да је тај уметник –ја. Замислите да сам вам управо признао љубав коју гајим према вама. Замислите да сам вас управо запросио. Реците ми, шта бисте ми у том случају одговорили? – изустио је једва Достојевски. На лицу које је буктело црвеном бојом оцртавао се јасно стид, страх и таква унутрашња борба и јад да више није било сумње да је потпуно озбиљан и да уопште не говори о заплету романа него о себи и Ани.
– Рекла бих да вас волим и да ћу вас заувек волети – поново је Ана једном реченицом унела светлост у Фјодоров унутрашњи мрак.
Фјодор и Ана су се венчали 15. фебруара 1867. године. Били су нераздвојни пуних 14 година, а раздвојила их је Фјодорова смрт. Заједнички живот, како је туробно предвиђао Фјодор, донео им је много бродолома – изгубили су двоје деце, а стално су грцали у дуговима. За све то време, обасипали су једно друго љубављу, а Ана је наставила да светли, можда јаче него икада. Фјодор је испунио своје „обећање“ из просидбе – био је потпуно непрактичан, стално у дуговима и са главом међу облацима. И иако се Ана присећа најлепших ствари из њиховог брака, била је ту и друга страна медаље, која заправо додатно осликава Анин карактер и то колико је била јака и непоколебљива. Приликом једне шетње, кроз разговор, Достојевски је изразио сумњу у способност женског рода, нарочито млађих жена из Анине генерације, да истрају у нечему. Ана је ушла у расправу са њим и у намери да му докаже да жене могу да године посвете неком циљу или жељи, изнебуха је решила да почне да скупља поштанске марке. Резултат свега је да је Ана била једна од првих жена у Русији која се одала овом хобију, а о њеној практичности опет говори чињеница да ни копејку није потрошила на свој хоби – свака марка је била или скинута с коверте или добијена на поклон или у размени.
Решена да извуче мужа из дугова, направила је важан искорак и од Фјодора направила првог писца у Русији који је заобишао издавачке куће и кренуо да самостално издаје своја дела. Ана је бесомучно истраживала тржиште, добављаче, правила планове за дистрибуцију и на крају од Достојевског направила национални бренд. Данас је без икакве сумње можемо сматрати пионирком женског предузетништва. Била је јака, одлучна, успешна и немилосрдна у пословним преговорима. А испод свега тога крило се меко, огромно срце жене која је спремна да се преда једном брилијантном бићу које прогоне демони – и да га од њих спасе.
– Кроз цео живот увек ми је била мистерија то што ме мој мили, добри муж, не само воли и поштује онако како многи мушкарци воле и поштују своје жене, него ме и обожава, као да сам неко посебно биће створено само због њега. Тако се односио премам мени не само на почетку нашег брака, но и до последњег дана. Иако ме никада није одликовао леп изглед, нити неки посебан таленат, чак ни посебно образовање нити култура, упркос свему томе, један тако брилијантан човек ме је поштовао, волео и заправо обожавао.
Мистерија чиме сам то заслужила дуго ме је мучила, а онда сам наишла на писмо Василија Розанова упућено Николају Стракхову, и један пасус ме је оборио с ногу. Цитираћу га:
– Нико, па чак ни „пријатељ“ не може од нас да учини бољу особу. Али велика је животна срећа наћи особу потпуно другачију од вас самих, потпуно другачијих погледа на свет и васпитања, која ће увек остати своја, и вама допустити да останете своји а притом бити ваш ослонац, ваше огледало за све сумње и рационалности које гајите. Мени је бог подарио Стракхова за учитеља и пријатеља, и он је одувек и заувек био мој зид на који сам могао да се ослоним и одморим. Тај зид не да вам да пропаднете и греје када се раздувају ветрови – писао је Розанов.
– И баш тако смо мој супруг и ја били од различитог материјала, из различитих калупа и потпуно другачијих погледа на свет. Али увек смо остали своји, и ниједно од нас није пробало да мења душу другог. На тај начин смо и он и ја увек били слободни. Фјодор ми је често говорио да сам ја једина жена која га је икад разумела, и то је код мене ценио изнад свега. Гледао је на мене као на свој камен на који може да се ослони, на којем може и да се одмори. Ја сам била тај камен који му није дозвољавао да падне и који га је грејао.
И ту се, верујем, крије разрешење мистерије због чега ме је муж толико обожавао, у сваком мом издисају и сваком мом покрету, чак и онда кад нисам радила ништа посебно. Због тог нашег заједничког става успели смо да проведемо 14 година у браку волећи се више из дана у дан – закључила је Ана у својим мемоарима.
Т. Г, Блиц Жена