Змијање изнад Бањалуке, место које су на коњима прејахали фратри на путу за Беч како би те 1878. године на двору први честитали окупацију БиХ.
Доста пре тога, негде средином XIV века, папа Бенедикт XII се у Авињону у Француској састао са бискупом за Балкан и рекао му да се Босна мора ставити под римокатоличку палицу.
Бискуп је из Печуја у Мађарској 1339. године, у пратњи римокатоличких мисионара и мађарске војске, кренуо преко Паноније. Стигао је тако у Врбашки град, данашњу Бања Луку, и јашући кратко кањоном пенушавог Врбаса, наставио даље ка Дламочу, данашњем Гламочу.
Ово место се с друге стране наслањало на римокатоличку земљу, а бискуп је добро знао да покрштавање увек мора кренути од границе.
У једном од српских села бискуп повика „покрштавање или смрт“, нико му ту не одговори и смртна борба поче.
Беснило у мађарским витезовима избијало је из очију док су се српска тела ређала међу сеоским стећцима.
Након покоља коњица се врати у исто село које опљачка и запали, а тек касно те ноћи испод очевог тела извуче се, једини преживели, осмогодишњи дечак. Он поче да лута брдима и шумама те се скраси у једној пећини где проведе наредне године. У Врбашки град је силазио само када би продавао рибу уловљену у Сани, а преживљавао је путујући за караванима и продајући им штапове омотане змијском кожом.
Када је почео радити са овчјом кожом и он је постао власник једних запрежних кола.
Временом је и он постао власник неколико каравана, а због змијске коже коју је извозио у Сплит, цели предео од Врбашког града до реке Сане назвао је Змијање.
Почео се бавити и соколарством како би соколови чували његове конвоје са храном од зечева и птица. Тако настаде локално село Соколово а он сазида и град Мрин на ушћу реке Дабар у Сану и он по предњу носи његово име, а на улазу је уклесан грб сокола раширених крила.
Он на Видовдан 1369. године пише бану Твртку да у Соколову жели подићи цркву, а Твртко му из Кључа издаде повељу у којој га у властелински ред диже.
U Tvrtkovo vreme muslimana u Bosni nije bilo, kao što su loza Kotromanića i Bosna nestali kad su se pojavili muslimani. Vaš spomenik je onaj Mehmedu II u Kamengradu. https://t.co/v2QlQwXtBf pic.twitter.com/MdWhFBrxb6
— Bodljikava 🇷🇸 (@Bodljikava) August 29, 2023
Поред извора Сокошнице подигао је цркву Виду освећену на Велику Госпојину 1371. године.
Најстаријем сину Гурси подиже град изнад дивље реке Козице и прозва га Гурсев град а свет га касније у Градину прекрсти.
Захваљујући цркви Види у Соколову, Змијанци су имали верско и духовно учење.
Војвода Рајко по коме носи име село Ратково у Рибнику, поведе Змијанце 1389. године на Косово поље у одбрану православља.
У следећим вековима освајачи друге вере на ове просторе донесоше рат, глад и смрт.
Избише они све до Кључа и на саму границу Змијања дођоше, али исламизација у овом крају никада није успела па су, после папе, Змијанци и под Турцима имали одређену врсту аутономије и по шумама са Турцима вековима водили борбе.
У тим шумама рођени су многи јунаци из романа Петра Кочића, нашег великог писца.
Волео је Петар шуме, а како су их нови окупатори, овог пута Аустроугари, немилосрдно секли, у многим његовим приповеткама налазимо баш тај детаљ, где се јасно види како је и Кочић на Змијању секао грађу, али грађу за лектире па је тако писао о тужним јеликама и оморикама.
Петар Кочић је дете Змијања, рођен је 29. јуна 1877. године у Стричићима на Мањачи.
Стога и не чуди што је Петар баш овде чуо „Јауке са Змијања“ и написао своје најпознатије дело „Јазавац пред судом.“ Велики Петар је кроз ове врлети водио своје јунаке Кроз маглу и Кроз мећаву и у овим планинама упознао је Тежака, Лују и Мргуду. На том месту сазнао је и о мејданима Симеуна Ђака, док су му у ушима одјекивали гласови суђења у Суданији. И баш овде је рођена бритка мисао и језгровита реч Давида Штрпца.
Кочићев отац Јован који је био свештеник, после смрти супруге Маре замонашује се у оближњем манастиру Гомионици. Тако је Петар прва два разреда основне школе завршио у овом манастиру. Како је одрастао у почетку Аустроугарске окупације живео је и писао у врло бурно време. Вечито је био у борби за ослобођење и правду, против непријатеља се борећи својим најмоћнијим оружјем, писаном речју.
Најбогатији је био на својој Мањачи али где год друго да је кренуо беда га је кроз живот пратила у стопу као највернији слуга. Ипак, као и сви великани XIX века, и Петар одлази на студије у Беч. Колико год то изгледало сјајно, беда га не напушта ни тамо. Студирао је филозофију и српским студентима је гладан и у одрпаној гардероби читао своје најновије дело „Јазавац пред судом.“
После завршеног факултета, супругу Милку је упознао испред једног дућана у Бањалуци и пошто јој је поклонио ружу и збирку песама одмах јој је рекао: „Ја ћу вероватно у апсани провести већи део свог живота, јер ћу отпочети борбу против Швабе, који гули наш народ, отима му слободу и убија срећу. Ако си на све то спремна, можеш поћи за мене, а ако ниси, онда је боље да ме оставиш па са мном шта буде.“
Љубав је била јача од свега, Милка се није ни часа двоумила. Венчање је обављено тајно, 18. септембра 1904. године, а исте вечери су кренули у Београд.
Петар је имао обичај да каже Милки пошто напише неко дело: „Е, за ово ћу добити оволико месеци, а за ово друго оволико“, мислећи на месеце затвора који га чекају.
Иако су му изашле прве збирке приповедака, Петар у Београду не може да пронађе посао. Тек после неког времена постављају га за професора језика и књижевности у Српској гимназији у Скопљу, где га због једног чланка у часопису Отаџбина отпуштају с посла.
Пут га даље води у Сарајево, где постаје секретар „Просвете.“ Од тада, па наредних година, бива хапшен, протериван, кажњаван.
Један од светлих тренутака био је када га је народ његовог краја 1910. године изабрао за посланика. У Босанско-херцеговачком сабору био је права напаст за своје противнике. Када би председник сабора константовао да је апсолутна већина за Владин предлог, Кочић би добацивао: „Не апсолутна, но покорна већина.“
Петар није стигао да ужива са ћерком Душицом коју су добили 1914. године, јер је после много година сиромаштва, затвора и прогона, почео да испољава знаке менталне болести. Смештен је у Дом за с ума сишавше у Београду, где је много времена проводио са управником болнице који пише да је Петар био уплашен и блед када су га довели, али да није био нимало опасан. Он пише како је уживао у разговору са једним од најпаметнијих савременика, да Кочић себе није сматрао ни болесним ни лудим и био је убеђен да се ту нашао због небриге пријатеља те је говорио: „Ја паметан, доведен да чамим међу лудима.“
И у болници је дрхтавим рукама прерађивао своја Суданија, био је врло поносан на свој рад и говорио како ће се то заувек играти у свим српским позориштима. До последњег часа говорио је: „Само да дочекам Србију, па ћу ја на своју Мањачу на лечење и опоравак.“
Никад се тамо није вратио, знао је мудри Кочић шта се дешава и тежину ситуације у којој се нашао. Боловао је од прогресивне парализе за коју лека нема и после 6 недеља у постељи, његово стање се погоршало лета 1916. године, када и умире на данашњи дан.
Како га живот није мазио, а срећа вешто заобилазила, тако није ни дочекао ослобођење, а остварило му се и предвиђање којим је оплакао себе: „У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме, и умријех.“
Петар Кочић је ипак дочекао слободу, јер је душевна болница тад била једина слободна територија у Београду.
Али, како су у то време у остатку окупираног Београда били забрањени сви јавни скупови, два храбра кочијаша су из душевне болнице кришом извезла тело Петра Кочића на запрежним колима.
Сандук му је направио колега из болничке собе ,јер му је Петар написао песму.
Тело Петра Кочића положено је у сандук у белом платну, око лица су му поређали цвеће, а на чело ставили јабуку, тако да је изгледало као да се велики књижевник осмехује. Остало је записано да су му у том тренутку на главу ставили и српску шајкачу.
Сандук је тада затворен и један од највећих Срба свих времена сахрањен је без игде иког, а умро је у великој беди, сам.
Десету годину по Кочићевој смрти држава је установила Алеју великана на Новом гробљу. Ту су пренети остаци генерала Милоша Васића, Јована Цвијића, затим Велимира Теодоровића, ванбрачног сина кнеза Михаила, и посмртни остаци великога Петра Кочића, који се од 1993. године налази на листи 100 најзначајнијих Срба свих времена.
Епилог
Данас се у Кочићевом родном месту одржава манифестација њему у част, познати „Кочићев збор.“
На месту где су некада одјекивали гласови суђења у Суданији, данас одјекује рика бикова. Стриптизете, голотиња, алкохол и тоне печења, све то у част човека који је већину свог живота провео гладан. На своје Змијање се није вратио јер је припадао генерацији српских интелектуалаца који су се борили за своје идеале, а он је због њих у 39. години живота и пострадао…
Наслов, опрема: Хронограф
