Ово што видите исписано руком на слици је почетак српске дубровачке књижевности.
Ове стихове исписао је на страницама дубровачког царинског статута, Јуније Џонко Каличевић, ћириличним писмом и српским (штокавским) језиком, 1421. године, у згради дубровачке царинарнице, у чувеној дубровачкој палати Спонзи.
Они гласе (читати херцеговачким акцентом):
САДА САМ ОСТАВЉЕН СРИД МОРСКЕ ПУЧИНЕ,
ВАЛОВИ МОЋНО БЈЕН, ДАЖД ДОЈДЕ С ВИСИНЕ;
КАД ДОЈДОХ НА КОПНИ, МНИХ ДА САМ…
Ови непотпуни стихови су најраније дело дубровачке ренесансне књижевности.
Нису исписани чакавицом (оригиналним хрватским језиком) или кајкавштином (словеначким дијалектом којим говоре Хрвати у Загорју). Исписани су српском ћирилицом, штокавским српским језиком којим једино сви Срби говоре од кад постоје записи о Србима и записи на српском језику од Синајског псалтира, Мирослављевог Еванђеља и Повеље бана Кулина, до данас.
Ко коме онда овде отима књижевност?
Нажалост, живимо у времену у коме је све српско на извол’те.
Или смо ми довољно наивни, слаби и незаинтересовани да бранимо своје или је допуштено свима око нас да черупају од српске културе (коју виде само у авнојевским границама) шта год им је воља.
Е, ми кажемо: Не може!
Сваки Србин мора да зна да је дубровачка култура српска, да је дубровачка аристократска република једна од најстаријих историјских институција српског народа, да је Дубровник од темеља изграђен од стране локалних Срба Травуњана (Херцеговаца) који су прихватили римокатолицизам и узор италијанских трговачких градова.
Уопште, 90% старих градова, уских улица и старих палата на данашњем хрватском (и црногорском) Јадрану су изградили Италијани (Млечани). Дубровник је (поред православног Грбља, Маина, Боке, Приморја, далматинске загоре итд) једино што су Срби изградили од темеља на Јадранском мору.
Дубровник су на темељима римске Рагузе (а ту је постојао и оближњи Епидаурум тј. данашњи Цавтат) основали Срби из Травуније (данашња Херцеговина Светог Саве).
Тек кад су Срби преузели овај град и назвали га уместо Рагуза Дубровник, од тада ово место ступа на историјску сцену и постаје седиште хришћанске епископије и трговачка велесила из које је израсла аристократска, римокатоличка Дубровачка република.
Оно по чему се Дубровник издвајао од осталих српских државних творевина, јесте његов карактер аристократске републике (у ком су само одређене дубровачке властеоске породице држале власт и смењивале се на власти) и останак у западном хришћанству, после Великог раскола, тј. изласка римског папе из Православне Цркве 1054. године.
Иако је Дубровачка република номинално признавала врховну власт већих држава, најпре Ромејског царства, па затим Србије, Венеције и Османског царства, она је фактички увек била српска, независна, римокатоличка и трговачка.
Дубровник је своје најславније дане у историји писао када су Дубровчани били трговци за господу српске витезове и српску средњовековну државу. Почев од српског Великог жупана Стефана Немање, па преко српске властеле у Босни, па све до пада Српске деспотовине, Дубровачка република је играла улогу трговаца за господу српске витезове, банове, кнежеве, деспоте, краљеве и цареве и на обострану корист стварала велике материјалне дохотке и српским владарима и самој себи.