Јуна 2021. године, на прашњавом, сеоском путу, изненада је преминуо учесник ратова деведесетих, стар 74 године. Испраћао је сина јединца, који је одлазио на рад у Словачку.
Њих двојицу, ниједна мобилизација није мимоишла. Истина, пошто је сазнао за масакр на Коранском мосту, син се јавио добровољно, а затим је за њим кренуо и отац. Нису они били ратници, ни авантуристи жељни славе и богатства, једноставно, сматрали су да није поштено да седе код куће, док страдају недужни. Остало им је од предака, да српски војник не убија с леђа и да не узима туђе. Истакли су се у борбама код Осијека, а касније су их позивали стално. А и кога би другог, Шешељ, Драшковић, Вучић, Ђилас, Дачић и Ђинђић, били су заузети високом политиком, Бјелогрлић, Којо и Драгојевић снимали су филмове, а Рамбо Амадеус, Цане и Неле Карајлић су српске Далај Ламе и нико не сме да их дира.
Судбина Зорана Перовића из Остре: Заборављени јунак са Kошара надничи да би преживео
Као и увек, држава заборавља јунаке и они су се вратили мученичком животу пољопривредника, који свој хлеб стичу даноноћним радом. Ратови су оставили дубоке трагове, здравље је било обојици нарушено, а о одласку на неко лечење нису смели ни да помисле. Приходи су били нередовни и несигурни, трпећи не тако ретко, глад и жеђ, све што би зарадили стављали су у недра, верујући свим својим бићем, да ће имати коме да оставе оно што су поштено стекли. Али, живот је радости доделио другима.
Село Велика Врбница, општина Александровац – Расински округ. Село се налази у изворишном току Вратарнице. Мањим делом је смештено у уској речној равни а већим на пространим површима. Велика Врбница је старо насеље. То сведоче остаци манастира, поред потока у шуми испод Клисуре. Манастир, о коме нема ближих података, био је посвећен Св. Јовану. Ту је, почетком овог века, била подигнута примитивна капела, око које се окупљао народ из шире околине и Јовањдану, Стевањдану и Ђурђевдану. Манастир су срушили Турци. У време турске владавине и становништво старог села се из долине насељавало у брдо, али ни тамо није било слободе. О томе сведочи податак да су за девојке правили посебне колибе по скровитим местима. Из Старог Села поред Реке живот је пренет на површи, где су се бавили претежно сточарством и земљорадњом. Осим тога имали су своје винограде у нижем делу Жупе – Вуков До, Јаруга и Куманац. Порекло.рс
Нису ни помишљали на одлазак из Србије, али против издајника и лопова били су немоћни. Они су произвођачи, а не препродавци, мешетари и преваранти. Преузимали су им производе, али им нису плаћали. И не само њима. Тако су ти неки и стекли богатство. Штитила их је чланска карта, владајуће или опозиционе странке, а полиција и инспекције се не мешају у такве ствари. „Ко кера храни, онога и брани“.
Били су виђани и на пијаци. Стајали би увек метар удаљени од тезге, погнуте главе, одевени у беле кошуље и избледела, али чиста, тамно сива пословна одела од вуне. Поклањали су воће деци, и никада се нису погађали, нити дозивали купце. Као да су се извињавали и стидели уместо других.
Још у раној младости изгубио је ћерку и супругу. Девојчица је била рођена са слабим срцем, а мајка је увенула од туге, сматрајући да није праведно да родитељ надживи дете.
Када је син рекао да више нема избора, срце је пукло, јер човек не може све да издржи. И није било поштено да га баш сви напусте. Син је остао, повремено одлази у манастир и више се не нада. Живели су часно, али то је било довољно само за тугу.
