„Испричаћу вам једну потресну и истиниту причу о једном дому и његових 70 питомица, младих, врло младих девојака. Најстарија има осамнаест година. У западним земљама, ако их има, ове домове називају ’домовима посрнулих девојака’, почиње прича новинара и писца Душана Савковића објављена у НИН-у 1951. године.
„Испричаћу вам једну потресну и истиниту причу о једном дому и његових 70 питомица, младих, врло младих девојака. Најстарија има осамнаест година. У западним земљама, ако их има, ове домове називају ’домовима посрнулих девојака’, почиње прича новинара и писца Душана Савковића објављена у НИН-у 1951. године.
„Дом за беспризорну женску децу са београдских улица“ било је место у које су полиција или породица слали женску чељад која се ни на један други начин нису дала уразумити или укротити. Аутор је то место назвао „Дом Икс“, а како би сачувао оно мало преосталог достојанства својих саговорница, одлучио је да им промени имена. Њихове приче уводе нас кроз гвоздену капију дома који је толико узнемиравао тадашњу престоничку господу да је смештен ван града.
Преносимо вам одломак текста који је НИН објавио 1951. године под насловом „Нисмо их оставили саме“:
***
„Цело то поподне преседео сам у канцеларији управнице. Разговарали смо о дому, начину васпитања девојака, о свему и свачему. Вера је млађа жена, благо и тихо говори, вечито осмехнута. Дала ми је и интересантан досије, дневник дома и – многа писма која никада нису отпослата. Листам их и читам. Једно је побудило моју пажњу. Писмо је топло и са много љубави писано:
„Драги тата! Зашто ми се већ две године не јављаш? Зар нећеш да чујеш више за мене? Какав си ти човек, ипак сам ја твоје дете и ја те много волим. Увек мислим на тебе. Ја само тебе имам. Молим те, пиши ми брзо и опширно“.
А зашто писмо није послато? – упитао сам мало зачуђен.
– Она никада није видела оца, нити зна ишта о њему. Мајка јој је умрла када је имала три године – одговорила ми је Вера.
Па ипак, на коверти је ова млада девојка написала кратку адресу: Моме тати.
Вера ми је испричала један случај који можда још речитије говори о тој љубави, случај који (ради се о интелигентној девојци) прелази у запањујућу наивност. Јованка, једна од питомица која има само петнаест година, вратила се једног дана у дом и снуждено рекла управитељици:
– Другарице Вера, нашла сам брата. После толико времена… Али он каже да није… мој брат.
– Како си га нашла?!
– Па тако. Случајно сам га срела. Личи потпуно на мене. Сигурно ми је брат – присећа се управница ситуација која показују колико су женска деца дома била гладна љубави.
Најдраматичнија ноћ у дому
Једне вечери дошла је Марија Р. у пратњи једног милиционара. Била је прљава, вашљива, сва у ритама. Чекало је топло купатило, нова хаљина, преобука, нова обућа. Марија је имала непуних 16 година, била је лепо развијена, снажна девојка. Од своје шесте године живела је на улици. Бавила се свим и свачим, а говорила само шатровачки. Њен долазак унео је праву пометњу у дом. Разбудиле су се старе успомене, оживеле су приче о „подвизима“, проговорило се опет шатровачки.
Марија је умела ватрено и са много фантазије да прича о београдским улицама, о „лову“, игранкама и удварачима, о криминалним и љубавним филмовима. Те ноћи није могла да спава. Како се човек чудно осећа у белој, мекој постељи, како је несхватљива ова тиха, звездана ноћ која провирује кроз отворен прозор. Управница Вера је мотрила. То је највећа опасност за дом: разбуктати старе навике, распламсати успомене на улицу. Десетак дана Марија „вршља“. Неће да ради, читаве часове стоји пред огледалом, удешава се, двапут дневно мења хаљине, у ондосу на васпитачице је дрска, млађим другарицама прети шамарима. Једне ноћи, месец дана после Маријиног доласка, Веру је пробудила песма.
Погледала је на сат. Било је око два часа после пола ноћи.
Брзо се обукла и ушла у прву собу. Све девојке су биле будне и само су им уплашене очи извиривале испод покривача. Вера је ушла у другу собу, а у трећој наишла на слику која јој се дубоко урезала у сећање.
На поду је седела Марија, певала пијаним гласом, испред ње је била флаша са ракијом а око ње још три питомице исто тако пијане.
– Ко је донео ракију?
Ћутање.
Вера се окреће према осталим девојкама.
– Ко је донео ракију! Реците ми… И остале девојке које нису учествовале у испијању флаше љуте ракије ћуте.
Вера осећа да губи ону психолошку превласт коју је чврсто држала све до доласка Марије. Требало је одлучно победити у овом сусрету. Још једном је Вера упитала:
– Ко је донео ракију?
– Ја сам је донела, па шта?! – узвикнула је Марија и дрско погледала Веру. Очи у очи. Девојке су се придигле из својих кревета, на вратима собе био је окупљен цео дом.
– Дакле ти, Марија! А зашто?
– Зашто? А зашто ви мене држите у овој женској тамници као неког робијаша?
Вера је изишла из собе али се ускоро вратила носећи две хаљине, ципеле, веш.
– Ево, Марија. Ако је ово тамница и ако ти се не допада, можеш да идеш одмах. Ево ти и новац за карту до Београда. Капија је отворена…
Марија се предомишљала, „какве ли су Верине намере“, али није отишла. У страху да ће комшије које су пријавиле буку тражити да се дом премести или затвори, Вера се обратила осталим девојкама. Нешто се морало учинити за добробит свих.
Питомице дома после те вечери почеле су бојкот непокориве Марије. Ниједна јој се више није обраћала. Месец дана је трајао такав третман све док ова девојка сама није отишла из дома.
Вера је у својој мисији преваспитавања девојака успела, али Марију није заборавила. Носећи адресу куће Маријине мајке неколико месеци касније отпутовала је у Београд. Марију је затекла у тешкој беди како једва саставља крај са крајем.
– Зашто си дошла? – питала је Веру, чији се лик указао на вратима. Била је бледа као креч.
– Дошла сам да ти пренесем да смо ти сви опростили. Врати се натраг у дом.
– Не, не, Вера. Нисам заслужила – рекла је Марија.
После кратког разговора са управницом, гладна и свега жељна одлучила је да се ипак врати. Две године касније Вера је записала у свој дневник:
„Марију не можемо да препознамо. Она је једна од најбољих у сваком погледу. Ускоро ће изаћи из дома. Кројачки занат савладала је одлично“, закључила је управница.
Тако се окончало једно од драматичнијих поглавља у дому, каже Савковић и завршава своју репортажу:
„Идем широком улицом ка Железничкој станици. Прате ме лагани звуци домског клавира и мислим о Марији, Вери и дубоко верујем у оно добро у човеку“.
Хронограф / Нина Гавриловић / Архива Нин-а
