Сибила Лер, сазнавши да је њен деда Александар Лер командовао и учинио зло Србима приликом бомбардовања Београда 1941. године, одлучила је да се замонаши. Рођена је у угледној аристократској породици у Немачкој, а сада је монахиња Јована у манастиру Соко Град код Љубовије, у Епархији шабачкој.
– Већ тридесетак година живим у Србији, у својој духовној отаџбини, у српском манастиру Соко – каже мати Јована.
Како каже, нико је није ни попреко погледао, иако је њен деда, Александар Лер, бомбардовао Србе, истиче сама.
– Иако сви знају да сам, ни крива ни дужна, потомак немачког генерала Александра Лера, за протекле три деценије, колико сам монахиња, никада у Србији нисам доживела никакву непријатност. Нико ме није ни попреко погледао, нити ми је упутио било какву ружну реч. Пре бих рекла да осећам неку додатну топлину и срдачност у опхођењу, као да овај народ велике душе и срца, на дискретан начин жели да каже: Ма знамо ми да ти ниси ништа крива, осећај се слободно. Ми те волимо!
Воли и Србију и Немачку
– Вољом Божје промисли, ја имам две отаџбине: Немачка је физичка, а Србија моја духовна отаџбина – каже монахиња Јована. – Као што је по истинитим речима Господњим: “Душа претежнија од тела”, тако је моме срцу ближа моја духовна отаџбина Србија.
Подељена осећања о пореклу дуго су је, каже, притискала и саплитала. Све док у беседи патријарха Павла у Манастиру Светог Николе на Соколу није чула, за њену душу лековите, речи: “Човек не може да бира време и место у којем ће се родити и живети. Од њега не зависи ни од којих родитеља, ни од ког народа ће се родити. Али од њега зависи како ће у животу поступати: да ли као човек или као нечовек. Ма где био и ма где живео.”
– Тада сам разумела да човек кроз живот и време путује путевима Божје промисли. Роди се у једном месту а целога живота трага за неким својим предодређеним местом. Не смири се док га не пронађе, или док оно не призове њега – рекла је мати Јована у разговору за Новости, пре седам година.
– Рођена сам у старој и угледној немачкој аристократској породици Лер, која припада протестантској евангелистичкој цркви. Мој надлежни свештеник и први вероучитељ био је ученик и поштовалац чувеног пастора Фридриха Гизнедорфа из Евенбурга код Оснабрика, који је, непосредно после рата, у мају 1945. године, изговорио чувену беседу о Србима.
Од њега сам слушала о једном народу који је у Другом светском рату извојевао највећу победу: “Победу душе, победу срца и поштовања, победу мира и хришћанске љубави.” Јер, кад је рат завршен и кад су пукле логорске жице, на немачкој земљи се нашло 5.000 живих српских костура. Сви су очекивали њихов оправдани гнев и освету, јер су немачки војници у њиховој земљи убијали сто Срба за једног немачког војника.
То се није десило. Напротив, они су миловали немачку децу, давали им бомбоне, разговарали са Немцима као са својом браћом…
У манастиру први пут упознала православље
Тек тада је, каже мати Јована, свима постало јасно зашто је велики Гете учио српски језик, зашто је с толиком љубављу и поштовањем примао и подржавао Вука Караџића, и зашто је Бизмарку последња реч на самртничкој постељи била: “Србија”
– Наш пастор нам је говорио о српским јуначким епским песмама као највећем културном благу Европе и света. Више их је препричавао и скретао пажњу на то да су оне непреводиве и да се једино могу разумети на српском језику. Саветовао нам је да учимо српски језик, како бисмо се уверили у ту својеврсну чаролију уметности пред чијом лепотом се до земље поклонио вајмарски геније – рекла је она том приликом.
Мати Јована каже да је то у њој родило жељу да упозна “тај мали велики народ и да се приближи његовом духу и култури”. У манастиру Химелстиру код Хилдесхајма први пут је ушла у православну цркву и присуствовала светој литургији, коју је тада служио владика Лаврентије, тадашњи српски епископ за Западну Европу и Аустралију.
– То је био неописив и незабораван догађај – сећа се мати Јована. – То је било моје духовно зачеће. Моје православне благовести. Тада сам нашле себе и свој нови дом. На земљи и на небу. И уколико би требало да означим најважнија или, лаички речено, најсрећнија три дана у свом животу, то би били: први, кад сам прихватила православље као своју веру. Други: кад сам после више година искушеничког живота примила монашки чин и своје световно име Сибила променила у монашко Јована. И треће: кад сам добила српско држављанство.
По примању православља узела и славу
Никад нећу заборавити дан када се, после уобичајених дугих бирократских процедура, у мојим рукама нашла драга српска лична карта. То ми је било узвишеније него да сам добила диплому Оксфорда или Сорбоне. И гле парадокса! То је било у оно време када су многи у овој земљи сањали о томе да добију немачку визу или пасош и да оду одавде.
Многи је, каже, питају шта ју је тако снажно привукло православљу.
– На првом месту, лепота православне свете литургије и осталих светих богослужења. Затим православни смисао монашког пострига, поста и врлинског подвига у хришћанском животу, али и православна уметност, иконопис, древне фреске и православна духовна музика, а изнад свега, лепота српске светосавске душе и лепих српских народних обичаја. Нарочито харизма крсне славе. Ја сам изабрала за своју крсну славу празник Света три јерарха, 12. фебруара. Славим свечано и торжествено као права Српкиња.
Њена необична животна судбина подстакла ју је да се позабави односима Срба и Немаца кроз историју. У Србији се, како је рекла, спомиње да је Стефан Немања у Нишу дочекао Фридриха Барбаросу на Трећем крсташком походу, и да је немачки војсковођа за трпезом јео прстима а Немања златним есцајгом.
Њена необична животна судбина подстакла ју је да се позабави односима Срба и Немаца кроз историју. У Србији се,како је рекла, спомиње да је Стефан Немања у Нишу дочекао Фридриха Барбаросу на трећем крсташком походу, и да је немачки војсковођа за трпезом јео прстима а Немања златним есцајгом.
Јована, како каже, жели да подсети њене драге Србе на једну особину немачког народа када су у питању односи према Србима и осталим народима, коју је тачно уочио Свети владика Николај, који је добро познавао дух германског племена.
– Немци цене Србе, али их не воле. Немци не воле оне народе којима се диве. Ту су, поред Срба, Французи и Енглези. А оне које воле, њих презиру. У ту групу спадају Хрвати, Бугари, Италијани… Потомци старих тевтонских ратника презиру поданички менталитет фукаре. Руса и Американаца се плаше. Свака птица има свога копца – каже.
Вечерње Новости / Сви Срби у Паризу
