Јучерашња минхаузенска представа, имала је за циљ да замаскира две драматичне последице издајничког пристајања Србије на спровођење Охридског споразума.
Реч је о регистарским таблицама и о укидању динара као средства плаћања на КиМ.
Када томе додамо јасно исказан став председника Вучића о копању литијума и срамно ћутање на преоравање темеља манастира и цркве Хвостанске Богородице, код Истока, онда је сваком разумном човеку јасно да је Србија пристала на историјски пораз и да је тренутно на коленима.
Демагози из опозиције који брбљају о томе да ће наводно свашта да направе ако неко „потпише“ издају, можда би требало да престану да се праве глупи и да залуђују овај већ довољно слуђени народ.
Никакав званични „потпис“ није ни предвиђен. Прихватање спровођења одредаба Охридског споразума је „потпис“.
Коришћење РКС таблица и забрана динара на КиМ су „потпис“.
Квазиопозициони прозападни колаборационисти и лажне националне месије, својим ћутањем помажу ове процесе.
Они чекају своје мандате и „спремају се за локалне изборе“.
Што пре прихватимо да је у овом часу комплетна политичка и медијска структура власти и опозиције у Србији, на овај или на онај начин, у функцији капитулације пред Западом на КиМ али и другде, биће нам лакше.
Објективна свест о сопственом положају, ма колико да је тежак, предуслов је за разумне одлуке, реорганизацију и било какав отпор.
Сада је у новој форми и у савременим околностима, слично као 1690, 1813. и 1915.
Пораз из ког треба кренути ка опоравку и првим победама.
Непријатељ је, као и тада, много јачи, домаћа издаја нагриза народну вољу, али упорност и вера у победу су можда наши адути.
Време је да отворимо очи и кренемо у сусрет судбини.
Наслов, опрема: Хронограф
