Ово није обична прича, попут оних које иначе пишем, а свиђају вам се. Ово чак није прича налик ниједној другој коју сам читао, камоли писао.
Али… Иако је наслов потпуно другачији од оног на шта сте навикли у дружењу са мном, а и другачији од оног на шта сте иначе навикли да срећете када изађете напоље, потпуно је истинит. И та прича иде овако:
Пре неку годину, када је моја мајка већ почела теже да се креће, у једном храму нама не баш близу, замоли ме она нешто.
– Иди, не било ти тешко, до оног монаха тамо што стоји. Дај му ово – рече и пружи ми новац. Није ме изненадило што жели да му да неки прилог. Кад је са својих 19.600 динара тадашње пензије (сад је то мало веће) умела да спрема Божићне поклоне за бескућнике, стварно ме није чудило ни ово. Оно што јесте, то је био износ. За нас, вас, за огромну већину, то је малтене „смешна“ свота. Али за њу са толицном пензијом, за њу – доктора наука, бившег директора државне институције културе на чије чело ју је, као нестраначку, а стручну личност, својевремено поставила Влада Србије, то је био огроман новац.
Наравно, пришао сам по завршетку литургије том једином монаху у тој београдској цркви. Млад је, млађи од мене. Пришао сам и питао да ли се не би љутио да му предам прилог. За оне који не знају, монасима се може дати прилог да се они (и манастир у коме су) – понекад, а бар једном, помоле за приложнике. Може и за неког другог: на пример, за покој душе неког преминулог, или за неког болесног, зависи од ситуације и потребе.
Он се тихо, готово неприметно осмехнуо, изненађен што му је неко пришао. То, видело се, уопште није очекивао тако млад, па је рекао „немојте, нема разлога…“ или тако нешто. Наравно, био сам довољно упоран да не одустанем од свог послушања, а он довољно послушан – да не увреди никог око себе, као што томе монаси и теже. Питао је само како ми се зове мајка (да је спомене у молитви), ја одговорио „Весна“, а он ме после питао и за моје име, што сам одговорио некако аутоматски, свакако не да бих себе убацио у ту причу о доброти.
Прошло је од тада… Па, доста времена.
Баш доста.
Сад, а да не кажем „пре који трен“ јер беше ипак пре који дан – иако ми је све још пред очима, сад сам га опет видео. И опет је непомично стајао на истом месту. Исто онако као што сам својевремено, када сам пола месеца свог живота први пут провео на Хиландару, баш тамо виђао монаха како непомично стоји покрај кивота светог Симеона мироточивог, сатима.
Овога пута сам поново пришао са прилогом, а он, видевши ме (после толико времена) рече:
– Не треба. Па, дали сте прошли пут…
Застао сам.
„Прошли пут“ = пре неколико месеци!
Година!
Ко ће се сетити.
– Али, то је било баш дав… – почнем ја, а он се опет онако благо осмехну.
Стварно млад. Малтене син може да ми буде, учинило ми се од тога колико му је лице постало као дечје. Није разлика у годинама баш толика, али… на тренутак је стварно деловало толико благо то лице.
– Мораћу поново да инсистирам – отприлике сам одговорио, а он, иако је пробао да ме одврати понављањем „да смо прошли пут већ дали“, ипак није хтео да ме жалости.
– Како оно беше … – рече он, па додаде: – Дарко и… Весна?
Тек тада сам се запањио. Прошло је стварно неколико месеци. Година.
Запамтио је имена.
Што значи да се бар једном помолио. Ако не и више, много више пута.
У међувремену, од тог нашег претходног сусрета, ја сам једва преживео неко страшно животно искушење. Моја мајка је, такође у међувремену, пала низ степенице на којима би многи млађи погинули, а она без прелома прошла (иако на скоро три недеље непокретна, али, слава Богу, сада се већ опет креће). Сигурно ме Бог није сачувао због нечег у мени, овако и оволико грешном, него због Своје љубави, и због вас који сте се молили када сам за то замолио. И када сам за њу замолио, исто. Али, сигурно је и тај млади монах имао свој удео. У то више не сумњам, јер… ко памти имена људи које само једном, на пола минута сретне?
Ова прича, међутим, има потпуно неочекиван крај. Као што вам је био неочекиван и наслов.
Који сат касније начуо сам, али од извора коме бих веровао и да каже да треба сад у ватру скочити, да је у питању монах који само викендом угледа ову слободу коју ми видимо сваког дана. Он је, заправо, затвореник.
Робијаш.
Осуђен за убиство.
Бранио се да није то учинио, сви који су га знали су тврдили то исто, сви који су га у међувремену упознали, тврде то исто. Али, суд је решио да њега и не само њега осуди и… Робија је, чини ми се, дужа од десет година. Можда и 15, не знам тачно. Али, ето, ближи се крају и он сме да изађе викендом, када и дође на литургију.
Ту смо и се и срели.
Ту, на јединој вечно слободној територији – оној на којој смо заједно и са Творцем, и са нашим прецима. На којој смо и са нашим гресима, и са молитвама да нам те погрешне процене не постану камен око врата. Ту смо и са својим грешним мислима, и са грешницима. Ту смо са нашим робијама (иако нам је Шекспир лепо рекао „Не дај да ти мисли твоје – буду тамнице твоје“), али смо и са робијашима.
И није ова прича свратила пред вас тек тако. Она је и позив да дођете на те слободне територије јер их има свуда, понегде и свакодневно. Али и да вас подсети, баш као што је мене подсетило то што нам је овај монах знао имена, на нешто важно:
Људи можда неће упамтити шта сте им све рекли, али ће упамтити како су се због вас осећали.
Бог вам свима сваког добра дао.
