Зашто је Украјину лакше победити војно него идеолошки

Свет је неколико година по завршетку Другог светског рата помислио да је с нацизмом и фашизмом завршено, али се првонаведена идеологија показала прилично утемељеном и отпорном, не само у земљама које су ратовале као савезнице Трећег рајха, но и на простору на ком су лудовали колаборационисти.
Не треба ићи далеко у прошлост да бисмо схватили колики је степен индоктринације неонацизмом у Украјини. Чак је и период владавине Леонида Кучме, уједно доба и прве Јануковичеве владе, који је све до краја прошлог века одржавао доста добре односе с Русијом, обележен промовисањем контроверзних личности у хероје нације. Међутим, општа промоција опскурних ликова из историје ове земље почела је после првог преврата, додуше увијеног у машницу на силу избореног поновљеног круга избора после Наранџасте револуције 2004, када је Виктор Јушченко, прозападно и антируски оријентисани лидер укро–шовиниста, нелегално и нелегитимно преузео власт почетком 2005. године.
Он је, између осталог, пред крај свог јединог мандата у фотељи шефа државе, у јануару 2010. године, доделио орден Хероја Украјине Степану Бандери, злогласном русофобу и сараднику нацистичког окупатора током Другог светског рата, чија је Украјинска устаничка армија осим тешких злочина над Русима и проруским и антинацистички настројеним Украјинцима саучествовала и у Волињском масакру, масовној ликвидацији, према тврдњама Пољског инситута за заштиту народа 100 хиљада Пољака од 1943. до 1945, а овај догађај је често доводио до затегнутих односа Пољске и Украјине, чак и током заједничког „слања пољубаца смрти“ Русији од почетка СВО. Бивши председник пољске Владе Јарослав Качињски је у јулу 2016, исте године кад и Сејм (парламент) учинио исто, на полагању венаца на споменик страдалим сународницима ову серију злочина окарактерисао као геноцид, а историчар Гжегож Мотика навео следеће: „поступци усташа и украјинских националиста били су умногоме слични“, да би на самом почетку текуће године актуелни премијер Пољске Матеуш Моравјецки током посете званичном Кијеву отворено рекао да је „страшни геноцид који су Пољаци претрпели од стране украјинских националиста током Другог светског рата био нешто (дотад) незамисливо“.
Њихови идеолошки наследници из Свеукрајинског савеза Слобода (укр. Свобода) су учествовали и у „просвећивању“ својих присталица, делећи им у форми „материјала за рад“ писане радове Хитлеровог министра пропаганде Јозефа Гебелса, вође Јуришних одреда (СА) Ернеста Јулијуса Рема, а да се њихови савезници „не наљуте“, место у публикацијама су нашли и радови италијанског фашистичког вође Бенита Мусолинија. Уместо да забране рад овој политичкој групацији и Јануковичев и постмајдански режими су толерисали деловање Олега Тјагнибока и осталих присталица Слободе, која и тренутно нормално функционише у парламентарном животу! Зато су после пуча 2014. забрањене странке наклоњене Русији од Комунистичке партије Украјине па надаље, а иста судбина је 2022. задесила и најјачу опозициону, једину проруски опредељену политичку групацију у Врховној ради Украјине : Опозициони блок – Платформа за живот, која је прво забрањена, а једно крило, под другим именом, исказало лојалност украјинској власти и наставило пут даље.
О корачању неонацистичким стазама припадника (пара)војних формација попут пука (некад батаљона) „Азов“ и њима блиских апсурдно је и говорити, јер се простим укуцавањем назива ове јединице на интернет претраживачу може видети безброј фотографија које то потврђују, а знамо и за праксу азоваца да нацистичке симболе тетовирају на своје тело. Доктор Миланко Шеклер у својој књизи о Украјини наводи, позивајући се на тату – мајсторе које је консултовао, да су тврдње заробљених припадника „Азова“ о томе како су их Руси у циљу компромитације (повезивања с неонацистима) „ишарали“, никако не стоје јер је разлика између старих и нових тетоважа очигледна. Шеклер, такође, објашњава шта шкрипи у украјинским оптужбама везаним за наводни масакр почињен од стране руских војника у Бучи код Кијева, стручно елаборирајући како су приликом посете Урсуле фон дер Лајен њени домаћини манипулисали телима жртава. Он уједно цитира изјаву Француза Андреја Бокеа, који тврди да није уочио било какав масовнији покољ, али зато јесте расизам и антисемитизам у украјинским редовима.
Володимир Зеленски не стоји у строју са својим борцима, нити пролази кроз ровове на фронту, али зато пуца из вербалног оружја. Показујући чији је поштовалац, вољно или невољно мање је битно, током посете Уједињеном Краљевству почетком фебруара, посланицима националног парламента у Лондону на крају говора се обратио бандеровским покличем: „Слава Украјини!“. Исту паролу Бандера је узвикивао још пре Другог светског рата, када му је у Пољској суђено за убиство. Шеф највеће европске државе (Русија се простире и на Азију) је отишао корак даље и Указом број 80/2023, објављеним средином фебруара ове године, Десетој засебној брдској јуришној бригади Копнене војске Оружаних снага Украјине доделио „почасни назив Еделвајс„, уједно јој променивши име, а све је учинио по угледу на Прву планинску дивизију војске нацистичке Немачке током Другог светског рата.
Колике су апологете кукастог крста на заседању Генералне скупштине Уједињених нација демонстрирали су и украјинске дипломате и то не једном, но пет пута , од првог гласања пре девет година, преко два током претпрошле и исто толико минуле године.
Наиме, они су у толико наврата гласали против предлога руских резолуција о борби против величања нацизма, неонацизма, расизма и пратећих појава, који су на изјашњавање стављани од 2014. до данас.
Да апсурд буде већи, Аргентина је, иако позната по томе што је деценијама по завршетку Другог светског рата пружала уточиште огромном броју нацистичких емиграната, усташама такође, свих пет пута гласала за усвајање ових аката, док су, поражавајуће звучи, против биле многе нације жртве нацистичко – фашистичке идеологије попут Пољака, Македонаца, Холанђана… Српски представници су четири пута подржали усвајање, једном су се уздржали од исказивања конкретног става.
Покушавајући да оправда све наведено, пропуштајући да каже како су власти и већи део народа који представља у Србији прекршили све договоре и споразуме – од оног током мајданских демонстрација, постигнутим посредством делегације Европске уније, по ком је било предвиђено да се повуку и протестанти и снаге реда, после којих умало нису убили председника Јануковича, преко Минских споразума, благонаклоног и заштитничког односа према убицама руског и проруског живља, амбасадор Украјине у Србији Володимир Толкач је у интервјуу београдском листу „Политика“ 12. фебруара ове године изјавио следеће: „… данас су неофашизам и неонацизам свастику променили у слова Z i V … док се на Калемегдану продају мајице са симболима агресора. Млади у Србији, у мајицама са наведеним симболима, врло често једноставно не схватају да на овај начин величају руске убице, силоватеље и пљачкаше.“
Његова екселенција је, очигледно, побркао главне градове и подршку геноцидним идеологијама, јер је у Кијеву а не у Београду усред тржног центра центра Хородок осванула огромна „свастика“, о чему је писао и лист „Тајмс ов Израел“ у фебруару 2019. године. Упркос томе, држава Израел стоји на страни Украјине, што је приликом овомесечне посете потврдио и министар спољних послова ционистичке државе Ели Коен, отворено саопштавајући: „Били смо уз украјински народ и Украјину протекле (2022) године“, иако је и ова блискоисточна држава протестовала због величања Бандере и његових сабораца од стране украјинске државе. Русија је минулог октобра запретила Коеновој земљи да ће, како је прецизирао Дмитриј Медведев, уништити међусобне односе са званичном Москвом уколико испоручи наоружање Украјини.

Уз осуду свих евентуалних злочина почињених с руске стране, апсолутну сагласност да се они процесуирају и изрекну одговарајуће казне, тешко је отети се утиску да је превише доказа који украјинској страни „затварају уста“ и лишавају је могућности да себе представи као жртву, а супротну страну као безумног, хладнокрвног џелата.
Пошто је злочиначки бољшевизам практично нестао, јапански империјализам задржан на уздама, џихадизам исто тако, преостаје да се силом, пошто милом није могло, на историјску депонију пошаљу нацизам и донекле примирени фашизам. Њихов мирис се прилично осећа у Украјини, но, руским ветром ће, нема сумње, заувек бити однет. У Маријупољу је средином јуна прошле године шибнула антинацистичка промаја, али „Азов“ није неутралисан до краја. Његови политички истомишљеници исто тако.
Борба и даље траје, мада је руска победа неминовна!
———————————————————————————–
Извори:
https://www.timesofisrael.com/staircase-in-ukraine-mall-decorated-with-giant-swastika/
https://interfax.com/newsroom/top-stories/78472/
https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/10/svet/2382654/kacinjski-trazi-od-ukrajine-da-prizna-genocid-nadpoljacima.html
https://www.danas.rs/svet/medvedev-upozorio-izrael-da-ce-unistiti-odnose-sa-rusijom-ako-posalje-oruzje-ukrajini/
https://www.wsws.org/en/articles/2022/06/03/ykgh-j03.html
https://www.politika.rs/scc/clanak/537338/Nadam-se-da-ce-Srbija-uvesti-sankcije-Rusiji
https://www.president.gov.ua/documents/802023-45805
Миланко Шеклер: Досије Украјина – тотално политички некоректно, Новости, 2022
Захар Прилепин: Није туђи рат, Самиздат Б92,2016
https://www.politika.rs/scc/clanak/537917/Sef-izraelske-diplomatije-doputovao-u-Kijev
https://www.slobodnaevropa.org/a/zelenski-ukrajina-velika-britanija/32261600.html