Квиз „Ја волим Србију“ је оригинална, питка и занимљива емисија коју имамо прилике да гледамо сваке недеље на РТС1. Почела је да се емитује 2010. године и за то време се променило више водитеља и капитена „плавог“ и „црвеног“ тима.
Данас га води талентовала водитељка Драгана Косјерина коју многи сматрају најлепшом у својој бранши, а капитени су симпатични Ненад Окановић и „стари лисац“ наше естраде др Неле Карајлић. Оки се некако боље сналази у улози капитена и од самог почетка његова екипа чешће води у играма од којих је састављен квиз. Зато ми често дође жао Нелета па навијам за њега да би борба била узбудљивија.
Емисија није само забавна него је и корисна за општу културу. Са носталгијом се можемо подсетити старих серија и емисија из младости које су „имале душу“ у почетној игри „Телевизија и филм“. Квиз нас уједно кроз игру „Погоди песму“ враћа у веселе и безбрижне седамдесете/осамдесете када је написано и компоновано много добрих песама. Приметићемо да водитељка и учесници квиза прате нашу музичку сцену и да добро знају текстове многих песама јер их често певуше у себи док их свирају чланови Ширкан бенда. То је заиста дивно јер музика са ових простора је врхунска, једна од најбољих у свету, без обзира да ли се ради о традиционалној или о рок хитовима последњих неколико деценија.
Међутим, живо ме занима да ли би исто тако знали да певуше нпр. Херувику или Трисвјатоје јер, ако се декларишу као православни хришћани, ваљало би да се причешћују, а ако су у том смислу принципијелни и искрени у свом односу према Богу онда су им ове композиције свакако познате.
Интересантна је и игра „Познати сународници“, у којој се путем асоцијација капитени тимова боре да дотичне опишу. И овде бистри Окановић некако чешће издоминира и осваја више поена. На крају квиза имамо игру „Точак среће“ која може да преокрене резултат што доприноси узбудљивости, а и сазнамо доста занимљивих статистичких података везаних за нашу лепу земљу. Све време гледалац активно учествује у квизу, не само навијањем, него и тако што у себи одговара на разна питања.
Сценографија у студију је у ненаметљивом етно – стилу, а опет модерна и са укусом. Капитени тимова својим доскочицама одржавају опуштену атмосферу у фактички едукативном квизу. Похвално је и то што се у питањима, која су листом везана за Србију, појави и понеко питање у вези са СПЦ.
Пре неколико година, уведена је и игра „Занимљива географија“. Наиме, екипама се, слово по слово, откривају градови и вароши у нашој прелепој земљи, а прва која открије пун назив места има право да погађа где се то место налази. Мој конкретан предлог за ауторе квиза је да се, сем градова, у одговорима нађе увек и један манастир. Наши прелепи манастири широм Србије и света нису само жаришта духовности, што свакако јесу начелно, него су и дивни споменици културе и светске културне баштине. Као што знамо, милешевска фреска Бели анђео је од стране УНЕСКА проглашена симболом Европе.
Увођењем ове новине гледаоци би се упознали са својим духовним и културним наслеђем, којим би се дичила свака нација да га има. Наравно, уз дужно поштовање према осталим духовним традицијама. Фанатични секуларисти не треба да буду „забринути“ баш из тог разлога што наше велике светиње као што су Грачаница, Дечани, Студеница, Сопоћани итд. нису само центри духовности него и стубови наше културе и центри писмености свога времена.
Надам се да ће уредништво овог дивног квиза да види предлог моје маленкости и да га озбиљно размотри.
Протонамесник Горан Живковић
