Чудесна прича о Васојевићима са италијанског острва: Сваког 29. маја са највишег врха гледамо ка истоку и плачемо за отаџбином!
Ово је потресна и необична прича блаженопочившег архимандрита Луке Анића, бившег настојатеља Цетињског манастира о Оцу Петру, православцу са Сицилије, где живи, како тврди, више десетина хиљада људи православне вере и српских корена.
„Десио се један догађај на Цетињу толико необичан, да нас је оставио, што се каже, све без даха. Дакле, дошла су, као и четири године раније, два свештеника из Порторика од којих је један, отац Андреј Вујисић, родом из Мораче, а други је отац Петар, на кога се и односи ова прича.
Шта је он пореклом, да ли Италијан или Албанац, нисмо знали да кажемо. Углавном он је православни свештеник, канонске Цркве. Њих двојица су годинама заједно и тако су кренули у мисију у Порторико, где имају за сад само сто верника. Међутим, како се чудно деси да Господ отвори нека врата на која човек није рачунао: када су били ту пре четири године ништа нисмо о оцу Петру сазнали, а овог пута смо причали о ситуацији у Порторику и о доста нејасном пореклу оца Петра. И ето, да кажемо, случајно, када смо једном седели после Свете Литургије, отвори Господ врата неслућена и неочекивана. Дакле, седели су ту и отац Радомир Никчевић и отац Љубомир Јовановић, наши свештеници који су управо били у Скадру, и који су почели причу о народу који тамо живи.
Тамо у Враки и Скадру постоји велика српска популација. Међутим, чудна ствар је да ту има и Срба муслимана који су свесни своје нације и памте кад су прешли у ислам. Реч је о народу који је побегао из Подгорице и околине, не знам тачно којим поводом, и задржао муслиманску веру, али је задржао и своју нацију; чак се тамо и њихов хоџа презива Поповић. Када је то поменуто сви смо се засмејали, а засмејао се и отац Петар, за кога смо мислили да не говори српски. Тада смо видели да он разуме шта причамо.
Онда отац Радомир рече да народ у Скадру прича два језика, нашки и арбанашки. Дакле „нашки“ би био српски који они зову „нашки“, на шта отац Петар скочи и рече да се и код њега на Сицилији причају два језика – ‘‘нашки’‘ и арбанашки и да он разуме барем 70 посто од онога што ми причамо, те да нема потребе да му се преводи. Ми смо остали потпуно збуњени: каква сад Сицилија, „нашки“, арбанашки… и питали смо га о чему се ту ради. Објаснио нам је да су они на Сицилији исељеници из Скадра, али да знају да нису пореклом из Скадра него из неког другог места, и ту већ поче да прича на енглеском – до тада нам је причао на „нашком“, који смо ми веома добро разумели. Рече да долазе из неког места које се зове Лефт Ривер и ми се одмах сетисмо да је у питању Лијева Ријека. А он рече:
„Да, тако код нас кажу Лијева Ријека, а наш је родоначелник неки Васо!“
Из овог смо закључили да је вероватно у питању некаква популација Васојевића која је прошла кроз Скадар. Упитали смо га колико их је сада на Сицилији? Рекао је да их је у преко 90 села око 60.000 људи. Збуњени свим што смо чули питали смо га које су вере ти људи. Рекао је да су вере православне, али да нису у канонској Цркви, јер их нико не признаје; да имају и своје свештенике и да се држе сви заједно, да је најчешће презиме Немањин, што Италијани изговарају као Немањино, али да се на „нашком“ изговара као Немањин, и да причају сви „нашки“ и арбанашки. Ми смо били и даље тако да кажем у недоумици: 90 села са 60.000 људи!?
Даље нам је рекао да су пре 500 година дошли из Лијеве Ријеке (данас насеља у Подгорици, одакле је колевка племена Васојевићи) и да се сећа како су га као дете успављивали причама о претку Васу, од чијег су сина Ковача потекли Ковачевићи, од којих су и његови Вулићи (он сад има неко друго италијанско презиме, јер Италија баш није дала да се о томе нешто нарочито прича, покушали су да их убеде да су Албанци, али им то није успело).
Рекао нам је како памте неког попа Катана, од којег су Катанићи и како су дошли на Сицилију 29. маја, те зато већ 500 година 29. маја сви иду на највишу гору на Сицилији, да гледају на исток према отаџбини и да плачу:
„Ја сам био мали и нисам знао зашто треба да се плаче, стари су ми рекли да морам да плачем и да гледам на исток, они су плакали онда ухвати и мене жалост и онда сам и ја плакао. Певали су неке тужне песме на нашком језику о својој отаџбини“.
Предложио сам оцу Петру да га одведемо на Васов гроб у Ножице у Лијеву Ријеку. То је за њега било потресно… загрлио је онај гроб и говорио да 500 година његова породица жели да види тај гроб, а нису ни знали где је, нису знали где је Лијева Ријека. Упознали смо га и са старешинама из Васојевића и Братоножића. После смо га одвели у Скадар да се види са осталима, и видео се и са једнима и са другима, и са Србима и са муслиманима који су изузетни људи.
Мора се рећи да ти муслимани не гледају нас православце као на страно тело, него чак и помажу у пословима на уређењу око наше српске Цркве тамо, јер знају да је реч о истом народу. И ја сам сам први пут био тамо, мислио сам да је Скадар на Бојани некаква бајка, али заиста су тамо младу Гојковицу коју Албанци зову Розафа узидали у зид и дан данас из тог зида точи млеко: оставили су дојку слободну да подоји сина. Још чудније је што је отац Петар ту причу знао у такве детаље да је нама стао дах. Рекао нам је да зна ту причу још из детињства.
Ми смо мислили да су наше народне јуначке песме једини извор те историјске грађе, међутим, видите не само да је прича истинита, но је позната и том нашем народу, тим нашим Васојевићима и на Сицилији. То је заиста чудесно: таква једна тајна која је могла да остане покривена, а само да отац Радомир није рекао да се у Скадру прича „нашки“ и арбанашки. Иначе, православни Албанци са којима се отац Петар тамо сусрео су говорили на том арбреш, односно староалбанском, а то је тај „арбанашки“, који отац Петар боље зна“.
Блаженопочивши архимандрит Лука Анић, Светигора
Наслов, опрема: Хронограф
