ДВОСТРУКИ ЗЛОЧИН У ЧУВЕНОМ БЕОГРАДСКОМ ХОТЕЛУ Мрачна мистерија собе 48: Љубавни обрачун Швајцарца и Француза или ОСВЕТА ТАЈНЕ СЛУЖБЕ

У соби 48 хотела „Палас“ дошло је до пуцњаве. Нападач побегао кроз прозор.

Београђани су били запањени као никада пре. Вест о пуцњави у једном од најелитнијих хотела у центру града послала је многе грађане право на место догађаја. Међу окупљенима су били Београђани, представници власти, познати криминалисти и државни тужилац. Сви су хитно стигли до хотела „Палас“.

У ноћи између 15. и 16. октобра 1923. године највећи београдски дневни лист морао је да заустави машине и слагаче због сензације какву Београд до тада није видео.

Позив који је све променио и насловна страна новина

Један телефонски позив репортера ноћном уреднику променио је насловну страну не само сутрашњег, но и неколико наредних издања. Лист је сутрадан изашао нешто касније него иначе, али је зато једини имао ову причу, пише портал Калдрма.

Прва новинска објава о дешавању у новом хотелу износи сумње да је можда реч о љубавном обрачуну двојице мушкараца.

Разграбљена је као никада до тада. Вест о пуцњави у једном од најелитнијих хотела у самом центру града коју су прочитали, многе грађане је упутила право на лице места. Поред Београђана похитали су пут Паласа и представници власти, познати криминалисти, државни тужилац.

Хотел био блокиран, али се нико није сетио да зове лекара!

Објекат је био блокиран са свих страна, тако да нико без одобрења није могао ни напоље, ни унутра. То је, међутим, било непотребно, јер су жртве – Француз и Швајцарац – посведочиле да је нападач побегао кроз прозор њихове собе на другом спрату.

Послузи хотела је наређено да о догађају никоме не говоре, а нису били речитији ни они који су у истрази учествовали. Врло брзо, међутим, сазнало се да су два револверска пуцња испаљена усред ноћи у соби 48 на другом спрату.

Бечки трговац Морис Зипсер посведочио је да је баш тада кренуо у своју собу када су тишину прекинула два пуцња. Прво један, а врло брзо и други. Овај гост је одмах отрчао на други спрат и у ходнику је спазио човека у неглижеу који се једва држао на ногама ослањајући се шаком о зид.

Тада су се појавили ноћни портир, послуга и још неколико хотелских гостију. Њих је чекало друго изненађење. Крај саме ивице тепиха, уза зид лежао је згрчен и крвав још један човек одевен у плаву свилену пиџаму који се придигао на лакат и изговорио: „Телефонирајте француском војном аташеу. Зовите доктора Гарнијеа„, чуло се.

Бечлија Зипсер је отчао у приземље и позвао Рејмона Детела, пуковника и аташеа Француске у Београду и саопштио му вест из хотела Палас. У међувремену је позвана и полиција, а колико је све ово збунило присутне говори и чињеница да се нико није сетио да позове лекаре. То је тек урађено по доласку инспектора.

Тада је утврђено да су жртве Жан Изели, индустријалац из Цириха и Рајмон Карлије, капетан француске војске. Изели је рањен у образ, у саму јагодицу, а исти метак му је повредио и врат. Официр је био лакше рањен у мишицу леве руке. Изели је, међутим, врло брзо изгубио свест, па су полицајци узели изјаву само од Француза, а други је пребачен у болницу.

Прича мистериозног официра

Официр је полицајцима испричао да је са својим пријатељем у соби 48 хотела Палас боравио седам дана и да је у ноћи када су доживели напад после поноћи дошао у собу и легао. Прозор је остао отворен, а лампа упаљена. Тврдио је да га је пробудио пуцањ, а онда је угледао “човека који је држао револвер уперен у његовог пријатеља. Покушао је да му отме оружје, али је и њега ранио. После тога побегао је кроз прозор.“

Послуга је посведочила да је Карлије био њихов редован гост, али да је овог пута најпре одсео у Бристолу, међутим, када је дознао да је његов пријатељ у Паласу пребацио се и делили су собу, пошто је Швајцарац био болестан. Послуга му је чак унела и додатни кревет у собу 48.

Француски официр био „опседнут“

Особљу хотела је било чудно зашто је Карлије упорно задржавао свог пријатеља и није му дозвољавао да оде, па је чак собарици понудио дебелу напојницу да га не пробуди на воз на који је планирао да иде, што је она одбила, али је зато ноћни чувар пристао за 500 динара.

Све ово већ је било сумњиво инспекторима, као и чињеница да је нападач искочио кроз прозор на стаклени кров, а да га није разбио.

Утврђено је врло брзо да не постоје трагови да је нападач побегао кроз прозор, а затим је испитано и наводно акробатско искакање кроз прозор са висине од 5,5 метара и утврђено је да би при таквом скоку стакло на крову морало да пукне.

Разлог напада наводно освета тајне службе

Капетан је тврдио да ни он, а ни његов пријатељ нису опљачкани и да разлог напада није била пљачка, него освета агената једне непријатељске силе против које су се они борили.

Све ово указивало је да је напад фингиран да личи на обрачун тајних агената. Француски официр је затим тврдио да је Изели учинио огромне услуге Француској у Првом светском рату и да је због тога често добијао претећа писма.

И док се Карлије петљао у својим опречним изјавама о догађају, стигли су резултати Државне хемијске лабораторије који су трврдили да је на чајнику и судовима са храном откривен опаки отров арсеник. То је указивало да је Изели у свој родни Цирих требало да се врати мртав. Што се, нажалост, и десило, пошто је после неколико дана умро, али не од ране, но од хране коју је данима уносио у организам, а која је садржала отров.

Све је указивало на то да је Карлије желео да се реши Изелија. У соби су пронађене две чауре са ознаком СФ које су могле да се купе само у Паризу.

Полиција је открила и да је Карлије у једној апотеци лично купио отров фероцијан. Клупко је почело да се одмотава када је Изелијев брат Ото дошао да преузме његово тело у Београд.

Потврдио је да су Карлије и Изели били велики пријатељи, али да сумња да га је он убио.

„Када је могао да му заведе жену, зашто га не би и убио“, рекао је.

Откривена тајна официра

Открио је још да је Карлије био одличан стрелац и да је прецизно гађао и левом и десном руком, али и да је инсистирао да у Београд раније дође и његов други брат Жан Изели, што му је било сумњиво. Докази су се нагомилавали, па је полиција решила да га притвори.

После седам месеци почело је суђење. Због великог интересовања власти су морале да потраже највећу судску дворану у Београду. Избор је пао на тзв. Сељачки суд, који је могао да прими неколико стотина људи. До улазнице, које је издавао лично управник суда, тешко је могло да се дође, а контролу пропусница проверавао је сам државни тужилац.

Шта се десило на суђењу

Рајмон Карлије је 8. маја 1924. изведен на оптуженичку клупу. Суђење је ишло преко тумача, а оптужени се често жалио на лош превод и називао преводиоца дилетантом. То му није помогло, јер је тужилац тражио најстрожу казну. Оптужен је да је Изелија држао под кључем, да га је тровао, задржавао да не отпутује, поседовао оружје…

Карлије је после читања оптужнице на питање да ли признаје дело узвикнуо: „Неее! Протестујем! Ја сам жртва заблуде и трагичних околности“

Бранилац Карлијеа, питао се како је то Палас после онаквог разарања Београда могао тако брзо да постане раскошан и да у њему ради искључиво страна послуга.

Није му било јасно ни зашто нико од сведока није сведочио иако је суђење трајало већ четири дана. Затим се позвао на писмо госпође Изели, која је наводно одбацивала све оптужбе усмерене ка Карлијеу.

Није нађено оружје којим је пуцано, нити бочица са арсеником. Није ни могло да буде нађено, јер је било у поседу злочинца. Арсеника је било у судовима који нису били моји… Чекам да ми подарите слободу и оперете моју част …– завршио је своје излагање пред судом Карлије.

Осуђен на 20 година

Два дана касније Рејмон Карлије, наводни француски тајни агент, осуђен је на 20 година заточења. Публика у дворани суда била је подељена, док су једни одобравали одлуку судије, други су је извиждали. Све је указивало да је Француз злочинац али – конкретних доказа није било.

Пуних 10 година касније једног сивог децембарског јутра оптужени Француз је помилован. Из Пожаревачког казненог завода изашао је као остарели четрдесетогодишњак, уморан, зарастао у густу риђу браду, коју су преплетале седе власи.

Новинарима који су га сачекали испред затвора поновио је стару причу о непознатом пуцачу и својој невиности, а затим је ишчезао без гласа, не оставивши ниједан каснији траг свог постојања, бар не у Београду који му је био судбоносан. И чију полицију и суд је био, тако очигледно и погрешно, дубоко потценио.

Калдрма