Пре 42 године, 31. децембра 1982, умро је Мехмед Селимовић, у народу познат као Меша. Био југословенски и српски писац, универзитетски професор, сценариста и академик.
Родио се 26. априла 1910. године у Тузли. Након дипломирања на Филозофском факултету у Београду, ради као професор Грађанске школе.
Прве две године Другог светског рата Меша Селимовић је живео у Тузли, где је био ухапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом, да би у мају 1943. године прешао је на ослобођену територију.
Постаје члан Комунистичке партије Југославије и члан Агитпроп-а за источну Босну. Прелази да живи у Београд, а тадашањем главном граду Југославије обављао значајне политичке и културне функције.
Такође, живео је у Сарајеву. Мешина најзначанија дела су „Дершвиш и смрт“ (1966) и „Тврђава“ (1970).
Убројен је међу 100 најзнаменитијих Срба јер, иако друге вере, до краја живота се изјашњавао као Србин.
Једном приликом, на загребачком Књижевном кутку, Меши Селимовићу је од стране организатора постављемо питање од ког се очекивало да ће од Меше издејствовати неку врсту провокације – Зашто се ви Мехмеде Селимовићу осећате као Србин?
Његов сталожен одговор који је уследио без размишљања утишао је целу салу.
„До 1941. сам се осећао Србином, а нисам се питао зашто. Од 1941. знам зашто сам то.“
Он је такође једном приликом изјавио следеће:
„Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем“.
Моји су преци од дробњачког братства Вујовића
„Мој отац по националном осјећању био је Србин, и знао је за неразговјетно породично предање о поријеклу из источне Херцеговине или сјеверне Црне Горе,“ пише Меша Селимовић у „Сјећањима„.
Селимовићи су пореклом из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића. Шефик Пашић, који је испитивао порекло наших породица, пише о томе, на основу докумената које је пронашао у архивским и породичним документима, пише Меша Селимовић у својој књизи Сећања.
„Кад сам 1972. године навео овај податак (из нормалне радозналости и жеље за откривањем свог коријена), неки интелектуалци из Босне су ми то оштро замјерили. Рекли су отприлике: „Многи од нас тачно знају своје хришћанске претке, и могли бисмо да покажемо и директне документе. Али чему то? Шта бисмо тиме постигли?“
Ова замјерка и овакво питање могло би се поставити поводом откривања сваког историјског податка. У име чега затварати очи пред истином? Тиме се ништа не мијења, као што се никаква љага не баца на босанско-херцеговачке муслимане ако се укаже на њихово поријекло. Код мене је остала и јака носталгија за завичајним корјеном, мада и Београд веома волим. Ја сам везан за своје босанско и муслиманско поријекло, и увјерен сам да је наша сложеност (због дугогодишњих туђих навика које смо прихватили, због чудне историје, због створених комплекса, због хиљаду сплетених чворова) изузетно богата стваралачким могућностима,“ пише Селимовић.
