Невероватна животна прича грофа Чедомиља Мијатовића: УМАЛО ПОСТАО ПАТРИЈАРХ

0

Гроф Чедомиљ Мијатовић је основао Народну банку Србије и нашој валути дао име – динар. Био је први наш дописник из Лондона, а замало да постане и – патријарх!

чедомиљ мијатовић

Чедомиљ Мијатовић свакако је једна од најистакнутијих политичких фигура у Србији 19. века. Каријеру је почео као професор политичке економије и финансија на београдској Великој школи, да би затим шест пута био министар финансија, два пута министар иностраних дела и дипломата више од тридесет година. Рођен је 1842. у Београду. Отац Милан био је професор земљописа и историје у Крагујевцу и Београду, а мајка му је била из Великог Бечкерека, данашњег Зрењанина, пореклом Шпанкиња. Школовао се у Београду, па у Минхену, Лајпцигу, Цириху и Бечу.

У историји ће остати злопамћен по срамној Тајној конвенцији из 1881. године, првом документу и неугодном сведочанству из наше прошлости о предаји државног и националног суверенитета у миру; по прогону Митрополита београдског Михаила и упорним, на срећу безуспешним, покушајима да реформише Срску цркву; као и по неизмерној љубави према Енглезима, а још већем презирању свог, српског, народа.

Двапут жењен, оба пута Енглескињама – први пут Елодијом старијом од његове мајке, други пут, у Лондону, својом служавком, више него дупло млађом од себе, Мијатовић је, од најмлађих дана био опседнут својим племићким пореклом, које скоро нико није узимао за озбиљно. Чак је та његова опсесија била предмет подсмеха. Иако је прадеда Мијатовићеве мајке добио племићку титулу од аустријске царице Марије Терезије, он је по сваку цену настојао да докаже и очево племићко порекло, у коју сврху је чак, по  мишљењу експерата, фалсификовао некакву повељу у којој се његов отац Милан помиње у жељеном звању.

После свађе са краљем Миланом око његовог развода од краљице Наталије, у лето 1889, из Београда се преселио у Лондон, и ту живео као обичан грађанин. За амбасадора у Енглеској биће постављен тек шест година касније, и то ће остати до 1903. године, када одлази у пензију.

После Мијатовићеве смрти, некрологе су објавили “Њујорк тајмс” и лондонски “Тајмс”. Ови листови посебно су истакли његов мировни уговор којим је окончан рат са Бугарском. Оценили су да је то „најкраћи мир икада написан”.

Последње године живота провео је у дуговима и највећој беди, напуштен од ближњих и полуслеп, просјачећи готово свакодневно од службеника нашег посланства у Лондону.

Умро је 14. маја 1932. године, у Лондону, у 90-ој години. Његов последњи испраћај организован је 20. маја у крематоријуму Голдерс грин.

чедомиљ мијатовић

У својим „Успоменама балканског дипломате” он је детаљно описао ток ових преговора  с Бугарском, вођених почетком 1886. у Букурешту. Једини опуномоћеник Србије на њима био је Чедомиљ Мијатовић. Пред крај разговора, Бугари су затражили од Србије двадесет пет милиона франака ратне штете.

Мијатовић је, по инструкцијама краља Милана и владе, тада устао од стола и саопштио да су мировни преговори пропали. “Рат се наставља сутра ујутру у шест часова”, обзнанио је и кренуо према излазу. „Врата су била на извесној удаљености од места где сам седео, а много ближа Маџид-паши, који пожури према њима и постави своје здепасто, кратко тело према њима, ширећи обе своје руке као да га нека невидљива сила изненада разапе. Готово гневно вриштећи, урлаше на јадног Гешова (бугарског преговарача): „Зар вам нисам рекао да је то било глупо? Зар не видите шта сте учинили? Драги господине Мијатовићу, ви сте добар човек и мудар човек. Застаните на тренутак да размислите. Зар треба да нам буде ускраћена слава обнављања мира на Балкану? Зар ћете тако безбрижно да наставите сукоб? Зар нема излаза из овог положаја?“ Мијатовић је онда затражио да се сматра да захтев за одштету ‘није предложен‘, а Маџид-паша је одговорио: „Сјајно! Био сам уверен да ћете наћи излаз из неприлике!“

Цео текст мировног уговора који је потписао Мијатовић гласи: „Мир се поново успоставља између Србије и Бугарске.”

Иако је Бугарска у том рату тешко поразила Србију, и дошла до пред Ниш, није било територијалних промена ни ратне одштете, нити било каквих других понижавајућих услова за Србију.

А половином 1914. Мијатовић је на позив краља Петра допутовао из Лондона у Београд. Ту му је саопштено да му он, краљ, и његов син, регент Александар, затим председник владе Пашић, и сви остали министри, нуде да буде поглавар Српске цркве, први патријарх обновљене Српске патријаршије! Мијатовић, који је био религиозан, у својим мемоарима пише да је био у искушењу да ову дужност прихвати, али је одустао у последњем тренутку: „Како бих могао да прихватим положај видљиве главе Српске православне цркве када не верујем у све њене догме?”

чедомиљ мијатовић

Бележи да су му министри, кад им је ово рекао, одговорили: „Али, ко вас пита у шта верујете? Зар мислите да сваки епископ верује у све догме Цркве”.

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.