Поверујеш ли непријатељу – напашће те кад се најмање надаш. Уздаш ли се у пријатеља – често ће те издати кад то не очекујеш.
Вратимо ли се две и по или три деценије уназад, доћи ћемо до закључка зашто увек треба бити опрезан, ником не веровати до краја, посебно у међународним односима с бившим и будућим (не)пријатељима и схватити зашто у Светом писму стоји да је онај ко се узда у друге или луд или проклет.
Одзвањале су пре неколико година на једном скупу у Београду речи мађарског министра спољних послова Петера Сијарта „Живела Србија!“, а Виктор Орбан, председник Владе у којој овај дипломата седи, 2020. године даје изјаву: „Ми данас у Мађарској желимо да имамо суседну земљу која ће бити здрава, јака и која се добро развија, а то је Србија.“ Исто тако су 1999. године небо парали јауци и јецаји на сахранама див – јунака Тибора Церне и Оскара Варадија, који су Мађарску носили у срцу, а Србију и СР Југославију у души, па су за земљу својих предака можда навијали, а за нас и нашу Отаџбину живот дали.
Наивнима и непућенима довољно за закључак донесен на „прву лопту“ да нам образи горе од пољубаца северних комшија, а љубав између Срба и Мађара пламти жестином десетог, никад написаног, тома „Ромеа и Јулије“. И да је тако, ако не раније, бар од 1956, кад је Југославија, а Србија као њен саставни део, накратко пружила уточиште борцима против совјетске војне интервенције у суседној нам земљи.
Међутим, 1999. година нам је ближа, многи од нас памте, сећају се, они млађи могу сазнати да је иста та наследница Угарске свој ваздушни простор уступила Северноатланској алијанси за њене бомбардере и испаљивање „демократских“ пројектила на нас, у процесу „преваспитавања“ Срба и антиглобалистичких несрба у нашој земљи, а Орбан, премијер од 1998, у то време резерва у сорошевској екипи, спреман да докаже како му је место у сталној постави, по речима Босе Продановић, тадашње саветнице у Амбасади СР Југославије у Будимпешти: „млад човек, али невероватно острашћен и некоректан, чак до те мере да не прође ни један једини дан а да не прича о етничком чишћењу у Војводини, да не диже тензије у народу, поручујући да ће они спасити мађарски народ који живи у ланцима у Југославији.“
View this post on Instagram
Иако оштра и провокативна реч често заболи, то осети само душа, а испаљени плотун и тело, што се десило 3. априла 1992. године, када је у садејству с тенковском јединицом мађарских оружаних снага хрватска војска напала припаднике Југословенске народне армије у Барањи, у граничном појасу две државе (нестајуће СФРЈ и Мађарске), мада је ЈНА практично била у процесу повлачења с простора дотадашње хрватске федералне јединице у саставу СФРЈ, месец дана касније и престала да постоји, јер је одлуком Савета безбедности Уједињених нација, према Венсовом плану, све препуштено мировним снагама светске организације. Према извештају Савезног секретаријата за народну одбрану Југославије, како се тад звало Министарство одбране, заведеног под бројем 730 – 471, датираног на 5. април 1992, ову акцију животом је платило 19 припадника ЈНА.
Двадесети век је прошао, али су неке тековине из тог столећа остале. Једна од њих је жеља Мађара да своју државу врате у границе пре 1920, што би, између осталог, ишло на штету дела Србије. Остварење овог сна наших комшија на својим леђима 2012. осетила су двојица Срба из Темерина, општине у Јужнобачком округу. Њих су, уз упућене увреде на националној основи, претукли припадници организације „Омладински покрет 64 жупаније“, која је деловала и код нас, а касније је проглашена фашистичком и забрањена. Поједини медији су 2020. године објавили да покрет има подршку Виктора Орбана и његовог режима, аргументујући те тврдње тиме што је премијер на свом профилу на друштвеној мрежи „Фејсбук“ објавио карту „Велике Мађарске“, успут имплицирајући да је и улагање новца од стране мађарске државе у ФК ТСЦ из Бачке Тополе део истог инжењеринга.
Срећом по све, наведени потези још увек не утичу на ремећење односа двеју држава и њених народа, који су, упркос наведеном, стабилни, отворени и лишени злих намера у последњих неколико година, чему је посебан допринос дао и Савез војвођанских Мађара, политички субјект мађарског народа у Србији. Међутим, на опрез тера увек извесна могућност да ће Орбанов режим пасти, а на чело његове земље доћи изразито мондијалистичке, самим тим и антисрпске снаге. На то је упозорио сам Сијарто наглашавајући: „такве странке, које служе страним интересима, треба побеђивати од избора до избора… Нападаће нас јер не могу прихватити што ми, Срби и Мађари, идемо својим путем и успешни смо… Истрајаћемо и даље градити… снажно мађарско – српско пријатељство.“
Како је све подложно променама, често и преконоћним, пријатељство треба чувати, оснаживати, но, на непријатељство увек рачунати.
Да опет не платимо скупу цену.
Коришћени извори:
М. И. Зборски : Пуч у Русији и подела Косова, ауторско издање, Нови Сад, 1999.
Коста Новаковић: Српска Крајина – успони, падови, уздизања,СКД „Зора“, Београд, 2009.
https://m.vajma.info/cikk/szerbkiadas/8268/Sijarto-Umesto-istorijskog-neprijateljstva-sada-izmeu-Maarske-i-Srbije-vlada-istorijsko-prijateljstvo.html
https://rtv.rs/sr_ci/politika/vucic-madjari-u-srbiji-most-iskrenog-prijateljstva-sa-madjarskom;-orbansrbija-sve-jaca_1124553.html
https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=72615
https://nova.rs/vesti/svet/orbanova-podrska-pokretu-64-zupanije-rada-veliku-madarsku/
