Петроварадинска тврђава – Од неосвојивог утврђења до СТЕЦИШТА КРИМИНАЛНИХ БАНДИ

Наш репортер у “утроби” гигантске грађевине, сазидане од око 40 милијарди цигала. Од површине Дунава до врха 120 метара. Здање броји чак 51 улаз у подземни део.

Прошао је пун век од када је Петроварадинска тврђава прешла из аустроугарских у наше руке, а за то време се баш нисмо “прославили” газдовањем овим утврђењем. Чак ни Новосађани до краја не знају какав је значај гигантске тврђаве, али је сигурно да је, уз француски Верден – највећа у Европи.

Зато су Новости кренуле у потрагу за овим одговором, користећи знања и вештине Удружења “Три Д свет” и њиховог огранка УГРИП, урбаних истраживача, “герилаца” како воле да их зову. Пред нама су Леон Шурбановић, председник, Бранко Вујков, фотограф, Милица Лисица, др Пал Терек и Славомир Кишфалубац.

Улазимо у тврђаву грађену од 1692. до 1780. године. Уживамо привилегију да будемо међу реткима који су крочили унутра, и једини новинари који су ушли у такозвани “Краљевски ниво”.

– Од површине Дунава до врха утврђења има око 120 метара – каже Шурбановић. – На вертикалном пресеку видели бисмо 27 нивоа са основних осам спратова и 21 пратећим нивоом. Тврђава је сазидана од око 40 милијарди цигала, свака је тежа од пет килограма, има хиљаду ходника, као и 51 улаз у подземни део. До сада је украдено на хиљаде врата која су затварала различите положаје, раскрснице и минске галерије. Чланови УГРИП-а су измерили већи део подземног војног система и сигурни су да су ходници дуги више од 28 километара.

Утврда има четири основна одбрамбена положаја, од врха до дна је у каскадама сачињеним од равелина, бастиона… Тако је споља. Ипак, њена унутрашњост је посебна и, свакако – недопричана прича.

– Највећа оштећења нанели су ловци на тобожње благо Марије Терезије – додаје Шурбановић. – Они су правили неопростиву штету. Сваки ходник имао је нише, сводове налик прозорима који су затворени “сувим зидом”, односно наслаганим циглама. Већина је срушена док су “истраживачи” тражили благо.

Ова прича је вредна целе књиге. И то подебеле. Наши домаћини објашњавају како су бедеме штитили подземни мински ходници, које би бранитељи пунили бурадима са барутом и активирали уколико би им се непријатељ приближио…

– Налазили смо костуре животиња, алат ловаца на благо, лампе, креде, спрејеве и канапе које су користили како се не би изгубили у непрегледном систему ходника – додају Пал и Киш, како још зову Терека и Кишфалубаца. – Само током 2017. године помогли смо да се чак девет, тобоже истраживачких екипа извуче из тврђаве пошто су залутали. Једном је требала чак и интервенција полиције и хитне помоћи.

Осека војне моћи тврђаве слаби, иначе крајем 18. века. Напредује артиљерија и други видови ратовања. Од тада Петроварадинска тврђава постаје војно складиште, а потом и велики затвор. Ту су били утамничени и Светозар Милетић, Јосип Броз Тито…

Очигледно Краљевина СХС није била дорасла управљању овако колосалном грађевином, па неке делове затварају, а друге користе као коњушнице и магацине. Наредних деценија здање “клизи” у заборав или мистику. Рађа се прича о аждаји, па настаје чак и тамбурашка песма “Кад је ала заклала војника”.

После рата је управник био Андрија Сечујски, а 1958. године, после двонедељног истраживања излази податак да постоје четири нивоа и 16 километара ходника. Наши домаћини тврде да се ради о вишеструко већем простору.

– Тада креће потрага за благом, када су значајни делови оштећени – додаје Шурбановић. – Потом се овде налази “штаб” ондашњих криминалаца који “оперишу” и џепаре по Новом Саду, Београду, Трсту… Тај део прозван је “џунгла” и знала се граница појединих банди. Данас постоје “чађави ходници”, који су били места њихових сукоба, када су палили аутомобилске гуме, а гар је до сада остао на зидовима… Касније Тито доводи своје госте на Петроварадин, па војска затвара многе ходнике, после се насељавају наркомани, сецикесе, вагабунди, сиротиња, ситни лопови и крупни криминалци.

Данас УГРИП и његово чланство улажу огроман напор у одржавање тврђаве и љубави према њој. Хиљаде младих тако показују свој став према граду, прошлости и заборављеном здању из неких давних времена…

Бунар у нивоу Дунава

Истраживачи УГРИП-а  воде нас до “Краљевског нивоа” у који улазимо кроз 12 метара висок вертикални ходник. Влага допире из подземља, седименти на дну ходника се цакле, Шурбановић каже “као да ходамо по злату”. Силаз је опасан, а ми веома пажљиви…. Ближимо се самом нивоу Дунава, пред нама је потопљен ходник. Право језеро. Вода је бистра. Леон се умива. Нестварна димензија правог времеплова.

Потом одлазимо до бунара који је посетио цар Јосиф Други. Ту је спомен табла из 1768. године. Тада је постојало тек почетних десетак километара ходника из којих ће настати потоња тврђава. Терек и Кишфалубац опомињу да су “све најпаметније што су имали у царевини ангажовали на изградњи овог објекта”.

Ентузијасти из УГРИП-а

Наши домаћини из УГРИП-а окупљају 3.000 ентузијаста, од којих је 200 свакодневно на тврђави. Само од новембра 2015, до децембра 2017. године из подземља су извукли више од 250 тона различитог смећа. Отпушили су дренажни део и ослободили потопљене ходнике. Поправили су многобројне нише, изнели кубике блата, прецизно измерили цело здање…

Романса Лајоша И Пере

Да прича не би била преозбиљна, “потрудили“ су се Лајош и Пера, чија имена су остала записана у графиту са срцем прободеном мачем и стрелом. Убележили су и датум своје љубави, када то није било уобичајено, 1. децембра 1958. Лајошево име исписано је латиницом, а Перино ћирилицом.

Рачунали људи, ваљда, да овако дубоко под земљом нико неће видети трагове њихове романсе.

Зоран Николић, Новости